|
Registracija | Prijavi se!



Legenda o Venijaminima – Pleme prognano

Venijamini su jedno od dvanaest plemena drevnoga Izaela. O tom plemenu se ističu tri biblijska poglavlja - Postanak 33, Jošua 18, te Sudije 20 i 21.
Postanak 33 sadrži Mojsijev blagoslov patrijarsima dvanaest plemena. "O Venjaminu (Mojsije) reče: Jehovin je on ljubimac i u miru svagda počiva. Višnji ga štiti svih njegovih dana, između njegovih prebiva bregova". 33.12. Drugim rečima, Venjamin i njegovi potomci istaknuti su sasvim osobitim i uzvišenim blagoslovom.
Druga napomena o Bibliji u 18. poglavlju Knjige o Jošui, puno je jasnija. To poglavlje govori o dolasku Mojsijevog naroda u Obećanu zemlju i podeli zemlje po njihovim delovima plemenskim. Po toj dodeli pleme Venijamina steklo je zemlju gde je posle nastao Sveti grad Jerusalim. Drugim rečima, Jerusalim je, pre nego što je postao prestonicom Davida i Salomona, postao priznatom baštinom plemena Venijamina. U Jošua 18,28 piše da baština Venijamina uključuje "Sela Haelef, Jebus (to je Jerusalim), Gibat i Kirjat: četrnaest gradova sa svojim selima. To je baština sinova Venijaminovih po porodicama njihovim". Treći odlomak iz Biblije koji se navodi, sadrži prilično složeni sled događaja. Jednog Levita su na putu kroz zemlju Venijamina napali, a njegovu ženu silovali do smrti poklonici Bela, koji je bio izvedenica sumerske božje majke, koju su Vavilonci nazivali Ištar, a Feničani Astarta. Pozivajući predstavnike dvanaest plemena da budu svedocima, Levit je tražio osvetu za počinjeni zločin. Nakon sabora, Venijaminima je rečeno da izruče zločince pravdi, a oni, iako se moglo očekivati da će prihvatiti taj zahtev, iz nekog razloga to nisu učinili, već su se latili oružja da zaštite "sinove Venijaminove". Izbio je ogorčen i krvav rat između Venijamina i ostalih jedanaest plemena. Dok je trajalo neprijateljstvo, u savezu jedanaest plemena zakleli su se Jehovom da je proklet onaj koji dade ženu Venijaminu. Nakon što se rat završio, Venijamiti su bili gotovo do kraja istrebljeni, a izraelska plemena su se pokajala zbog date kletve, koju nisu mogli prekršiti. Izraelovi se ljudi behu ovako zakleli u Mispi: "Niko od nas neće dati svoju kćer za ženu Venijaminovom sinu". I ode narod u Betel i ostade onde pred Bogom do večeri, naričući i jecajući. Govorili su: "Zašto se, o Jehova, Bože Izraelov, ova nesreća morala dogoditi da Izraelu danas nestane jednog plemena?" (Sudije, 21,1-3)

Nekoliko stihova dalje, tužaljka se ponavlja: Izraelcima se sada sažalilo na brata Venijamina te rekoše: "Danas je otkinuto jedno pleme od Izraela. Kako ćemo dati žene onima koji su preostali, kad se zaklesmo Jehovom da im nećemo dati svojih kćeri za žene?" (Sudije, 21,6-7) i ponovo: Narodu se sažalio Venijamin što je Jehova načinio prazninu među Izraelovim plemenima. "Kako ćemo naći žene onima što su ostali — rekoše starešine zbora — kad su Venijaminu istrijebljene žene? Rekoše još: "Kako sačuvati ostatak Venijaminu da se ne zatre jedno pleme Izraela? A ne možemo im dati svoje kćeri za žene". (Sudije, 21,15-18) Suočeni s mogućnošću istrebljenja celog jednog plemena, starešine su brzo našle rešenje. U Šilu, severno od Betela, uskoro se trebala održati svetkovina, a njihove žene, čiji muškarci su tokom rata ostali neopredijeljeni, trebale su biti lak plen. Venijamine su savetovali da odu u Šilu, u zasedu po vinogradima. Kada devojke iz Sila iziđu da plešu u kolu, oni su trebali iskočiti, oteti i uzeti ih sebi za žene. Ni najmanje nije jasno zašto su u izdvojena baš ova poglavlja, no usprkos svakom obrazloženju, jasno je da su Venijamini u biblijskoj istoriji vrlo važni. Usprkos ratnim razaranjima, brzo su povratili svoj ugled, iako ne i brojno stanje. Toliko su se brzo oporavili da su već u Prvoj knjizi o Samuelu dali Izraelu prvog kralja, Šaula. Koliko god su se Venijamini brzo oporavili, rat protiv poštovaoca Baala predstavljao sudbonosnu prekretnicu. Čini se da su u osvit ovog sukoba mnogi Venijamini, ako ne i većina, otišli u izgranstvo.
Prognanici su, navodno, stigli u Grčku, u središnji deo Peloponeza, u Arkadiju (Spartu), gde su se, navodno, orodili s tamošnjom kraljevskom lozom. Dolaskom hrišćanske ere Venijamini su zajedno sa plemenom Dan (koji su takođe otišli u izgnanstvo zbog svojih sukoba) krenuli su smerom Dunava i Rajne. Pleme Vanijamin je ostalo na području današnje Srbije, dok je pleme Dan krenulo put Rajne i današnje Francuske ženeći se s teutonskim plemenima, da bi konačno izrodili sikambrijske Franke, neposredne pretke Merovinga.


Izvor: Милан Видојевић, Бојан Тимотијевић
Video

Komentari

Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ne objavljujemo. Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara.
Komentari će biti objavljeni nakon provere od strane administratora.

Za dodavanje komentara i fotografija neophodno je da budete registrovani.
Ukoliko ste već registrovani prijavite se.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming