|
Регистрација | Пријави се!



Легенда о Венијаминима – Племе прогнано

Венијамини су једно од дванаест племена древнога Изаела. О том племену се истичу три библијска поглавља - Постанак 33, Јошуа 18, те Судије 20 и 21.
Постанак 33 садржи Мојсијев благослов патријарсима дванаест племена. "О Вењамину (Мојсије) рече: Јеховин је он љубимац и у миру свагда почива. Вишњи га штити свих његових дана, између његових пребива брегова". 33.12. Другим речима, Вењамин и његови потомци истакнути су сасвим особитим и узвишеним благословом.
Друга напомена о Библији у 18. поглављу Књиге о Јошуи, пуно је јаснија. То поглавље говори о доласку Мојсијевог народа у Обећану земљу и подели земље по њиховим деловима племенским. По тој додели племе Венијамина стекло је земљу где је после настао Свети град Јерусалим. Другим речима, Јерусалим је, пре него што је постао престоницом Давида и Саломона, постао признатом баштином племена Венијамина. У Јошуа 18,28 пише да баштина Венијамина укључује "Села Хаелеф, Јебус (то је Јерусалим), Гибат и Кирјат: четрнаест градова са својим селима. То је баштина синова Венијаминових по породицама њиховим". Трећи одломак из Библије који се наводи, садржи прилично сложени след догађаја. Једног Левита су на путу кроз земљу Венијамина напали, а његову жену силовали до смрти поклоници Бела, који је био изведеница сумерске божје мајке, коју су Вавилонци називали Иштар, а Феничани Астарта. Позивајући представнике дванаест племена да буду сведоцима, Левит је тражио освету за почињени злочин. Након сабора, Венијаминима је речено да изруче злочинце правди, а они, иако се могло очекивати да ће прихватити тај захтев, из неког разлога то нису учинили, већ су се латили оружја да заштите "синове Венијаминове". Избио је огорчен и крвав рат између Венијамина и осталих једанаест племена. Док је трајало непријатељство, у савезу једанаест племена заклели су се Јеховом да је проклет онај који даде жену Венијамину. Након што се рат завршио, Венијамити су били готово до краја истребљени, а израелска племена су се покајала због дате клетве, коју нису могли прекршити. Израелови се људи беху овако заклели у Миспи: "Нико од нас неће дати своју кћер за жену Венијаминовом сину". И оде народ у Бетел и остаде онде пред Богом до вечери, наричући и јецајући. Говорили су: "Зашто се, о Јехова, Боже Израелов, ова несрећа морала догодити да Израелу данас нестане једног племена?" (Судије, 21,1-3)

Неколико стихова даље, тужаљка се понавља: Израелцима се сада сажалило на брата Венијамина те рекоше: "Данас је откинуто једно племе од Израела. Како ћемо дати жене онима који су преостали, кад се заклесмо Јеховом да им нећемо дати својих кћери за жене?" (Судије, 21,6-7) и поново: Народу се сажалио Венијамин што је Јехова начинио празнину међу Израеловим племенима. "Како ћемо наћи жене онима што су остали — рекоше старешине збора — кад су Венијамину истријебљене жене? Рекоше још: "Како сачувати остатак Венијамину да се не затре једно племе Израела? А не можемо им дати своје кћери за жене". (Судије, 21,15-18) Суочени с могућношћу истребљења целог једног племена, старешине су брзо нашле решење. У Шилу, северно од Бетела, ускоро се требала одржати светковина, а њихове жене, чији мушкарци су током рата остали неопредијељени, требале су бити лак плен. Венијамине су саветовали да оду у Шилу, у заседу по виноградима. Када девојке из Сила изиђу да плешу у колу, они су требали искочити, отети и узети их себи за жене. Ни најмање није јасно зашто су у издвојена баш ова поглавља, но успркос сваком образложењу, јасно је да су Венијамини у библијској историји врло важни. Успркос ратним разарањима, брзо су повратили свој углед, иако не и бројно стање. Толико су се брзо опоравили да су већ у Првој књизи о Самуелу дали Израелу првог краља, Шаула. Колико год су се Венијамини брзо опоравили, рат против поштоваоца Баала представљао судбоносну прекретницу. Чини се да су у освит овог сукоба многи Венијамини, ако не и већина, отишли у изгранство.
Прогнаници су, наводно, стигли у Грчку, у средишњи део Пелопонеза, у Аркадију (Спарту), где су се, наводно, ородили с тамошњом краљевском лозом. Доласком хришћанске ере Венијамини су заједно са племеном Дан (који су такође отишли у изгнанство због својих сукоба) кренули су смером Дунава и Рајне. Племе Ванијамин је остало на подручју данашње Србије, док је племе Дан кренуло пут Рајне и данашње Француске женећи се с теутонским племенима, да би коначно изродили сикамбријске Франке, непосредне претке Меровинга.


Извор: Милан Видојевић, Бојан Тимотијевић
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming