|
Регистрација | Пријави се!



Проклетство Доње Врбаве на Руднику

Легенда о Шеви


Мајка Шева са петогодишњом ћерком просила је по селима и захваљивала песмом. Почеше да умиру деца, дотад здрава и једра. Сеоски суд пресуди да је вештица и глоговим коцем убише их обоје. Али, велике муке сељана тек тада су почеле...

Сјурили се орлови с Рудника до обода шуме засеока Думача, круже над крошњама. Људи ретко газе овим невиђбогом куће Павловића. Све је овде за орлове ловина, шта год се миче шумом, јер људи „од тог" дана ретко газе ову проклету вододерину, а и кад закасају, гледају да прођу за дана...

- Ту смо, још мало - вели Драган Павловић, један од чувара аманета из куће праведника.
- Мало ко и зна за ово, а и они који знају, труде се да забораве. 

Заправо, куће оних који су учествовали у свему, знали читаву причу, одавно су сатрте и затрте - говори у кораку који је тешко пратити.

Шумом смо избили уз поток, па њом до некошеног брега, опет уз ивицу шуме.

- Ево га - протури кроз дим дувана, показујући на камени белег у трави и плочу крај њега.
- Ту су глоговим коцем убијени Шева и њена ћеркица, на правди Бога и неправди људи - скину капу, прекрсти се и поче причу због које смо натрапли у подрудничко село Доња Врбава, засеок Думача.

Причу због које је Врбава вековима била „проклета" и о којој се ћутало, и ћутке одлазило на укопе њеним виновницима, који су због ње касније пострадали...

- Више нико и не зна које се то године тачно догодило, али јесте негде с краја 18. или тек почетка 19. века, баш на овом месту. Сачекаше сеоске страже Шеву да наиђе путем од Сврачковице, уставише је с дететом и убише глоговим коцем и њу и то мало, казивање вели да није имала више од пет година... - слушамо страшно казивање о одмазди неуких над несрећницом коју је запатио глас вештице и вампирке. Један од последњих, ако не и последњи забележени, односно упамћени случај у Србији.

- Не питајте за име, нико јој не зна, осим да су је због лепог гласа прозвали Шева. Била је млада и, како су говорили, лепа жена али убога, просјакиња без игде ичега и икога осим тог детета које је вукла са собом по селима, просећи. Била је однекуд из Груже, ни то више нико не зна тачно дакле, али није ни важно, овде је скончала па је отуд где јој је гроб - а, гроб, као и њена судбина, тужан, усмаљен и заборављен.

Пред каменим белегом један мањи, једва видљив од траве, година и порицања који су га згризли, под њим кости детета које је дозивало мајку док и њу нису коцем заковали.

- Ишла је по селима, просила и захваљивала песмом. Појавила би се ниоткуд и нестала нетрагом, па се тако једног дана, о црвеном слову, обрела и код нас у Врбави. Кумила је и молила за помоћ, негде би јој дали шаку хране, негде не, али је свима једнако узвраћала песмом, али... 

Не прође много, почеше по селу да умиру деца... Једно, друго, пето, седмо, десето..., дотад здрава и једра. Неко се сети Шеве, пронео се глас од куће до куће, и у тој муци и патњи брзо јој сеоски „суд" и пресуди: „Вештица! Она је крива за све! Урокљивим погледом и вештичјом песмом проклела је децу да вену и свену"! Казна се знала, око за око, извршиоци такође, мушке главе из кућа које су остале без порода - кућа Павловића није се одазвала позиву на линч, напротив, покушавала је да одговори сељане од јереси и узимања правде у тежачке руке, залуду.

Била је сеоска литија у Сврачковици, Шева је с дететом читав дан певала пред кућама дародавних домаћина, па с првим мраком пошла стазом кроз шуму, ка Горњој Врбави.

СПОМЕН ПЛОЧА - Ружа и крст на црном мермеру

Под каменом је спомен-плоча коју је уз благослов Драгана Павловића лане поставио човек из села недалеко одавде. Није му рекао зашто то чини. Није га Драган ни питао, нити је за тим било потребе.

На црном мермеру ружа и крст, а под њима неколико тешких реченица, као лелек најближег: „Овде је на свиреп начин убијена жена по надимку Шева и њена петогодишња ћерка. Под глоговим коцем скончаше последњи дан као доказ велике заблуде тадашњег времена"! - Прекорачила је поток и пренела већ уморно и уснуло дете преко њега, кад су из чеке поискакали сељани, оборили их на земљу и довукли до овог места. Запомагала је, молећи да барем поштеде дете, а дете је вриском звало мајку да је отргне из стиска џелата који су јој држали руке и ноге... - легенда вели да се шумом пронео такав врисак да се чуо до најдаљих кућа. И оних које су биле против безумног чина, али из страха нису ништа чиниле да га осујете. Затворили су прозоре, молећи се да вриска што пре умине, и да више нико никад не помене Шеву, нити зађе тамо где је јама у коју је бачена без опела и белега.

- Знам ко је замахнуо коцем и пробо два невина срца, али вам нећу рећи име, разумите. Мајку, па дете, спаливши потом колац, а њихова тела покопавши у голу рупу, како већ „вештицама" следује - међутим, оно што је потом задесило село, страшније је и од безумља којим су несрећници учинили то што су учинили. Смрт је наставила да хара селом, силовитије него икад раније. Умирало се без реда и оног поретка по којем деца треба да сахрањују родитеље...

- Полако су се затирале куће оних који су учествовали у убиству Шеве и њене ћеркице. Деца би се рађала, па убрзо умирала, а ако би које и претекло, није задуго. Скоро један за другим поумирали су сви из заседе, па је село чешће било на гробљу неголи кућним славама. Опустела су им огњишта, а куће затравиле, толико да им се данас не могу видети ни темељи. Где су биле, знамо само ми који смо овде рођени и чули страшну причу о којој се тек полугласом говорило, а и то само кад се неком омакне... - враћамо се на оно што је дом Павловића одредило за праведнике и учинило чуварима сећања на жртве страха и очаја.

- Још је мој прадеда поставио ова камена обележја над њиховим гробовима, и заклео своју децу да их никад не забораве. Деда је аманет пренео на оца, а отац мени, заклевши ме да и када будем делио имање на синове, овај део не доделим никоме, већ да остане на старање свим Павловићима да о Задушнице и овде упале свеће као и својим најближима на сеоском гробљу. Тако и чиним! Што пред родитељев споменик однесем, донесем и овде. Свеће горе за ове несрећне душе, колико и за моје претке. Намеравам да уредим и учиним ово гробом достојним хришћанских душа које невине пострадаше - сави се људина да пољуби немог каменог стражара над хумкама мајке и кћери.

Орлови још крстаре над крошњама, после свега, чини се, не вребајући плен, колико чувајући ову стопу мученичке гробне земље.

Легенда вели и да се о хладним сутонима из шуме чује језиви врисак мајке која дозива име детета, и дечји ропац док покушава ручицом да дограби мајчине скуте... Драган ћути, о томе ни реч да проговори. Подиже палу воштаницу и прислања на обожен камен. Чувар аманета праведничке куће Павловића, и можда неке тајне више, коју ће само синовима пренети. За незнанце је и ово било довољно. Прича о проклетству села и овако никада није требало да изађе ван његових међаша... Отуда где орлови чувају Шеву. Над јединим местом где им није плен.


Извор: Михаило Мед, Политика

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming