|
Регистрација | Пријави се!



Прича о Призрену

Град Призрен настао је на темељима римског града који се у изворима бележи као Тхеранда. Овај град према досадашњим истраживањима први пут је забележен у "Географији", делу чувеног хеленског научника Птолемеја. Аутор помиње Тхеранду у 2. Веку нове ере.

Следећи извор, Прокопије из Цезареје, датира из 6. Века. У делу "De adificiis" Прокопије Тхеранду наводи као недавно обновљен град.

Неки научници је доводе у везу и са грађевином Јустинијана Прима, али таква сазнања још увек нису научно поткована.

Током средњег века основна административна јединица је била жупа. Иако су биле различите величине, најчешће су носиле име или по реци и речном току, или према највећем граду који се налазио у њеном саставу. Тако сазнајемо и за жупу Призрен. У изворима се први пут помиње 1019/1020. године као седиште епископије основане за време византијског цара Василија.

Од око 1214., у време Стефана Немањића, град припада српској средњовековној држави и постаје привредно и духовно средиште. У доба краља Милутина, Призрен је постао најзначајније трговачко место у Србији. Град на Бистрици економски јача нарочито у време краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. У то време Призрен кује и свој новац. Из тог периода су најзначајнији историјски споменице српске средњовековне баштине црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Свети Архангели, задужбина цара Душана.

Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша. На дворцу ових царева издате су и сачуване њихове повеље у Призрену и на Рибнику које представљају сведочанство о боравку српских владара у XIV веку. У то време у Призрену се насељавају трговци из Дубровника и Котора и ту се почињу организовати познати сајмови (панађури), у дане великих верских празника.

Између многих великих средњовековних градова такође се издваја Вишеград код Призрена. Током средњег века град је растао и развијао се, али су му турска освајања донела многе промене.

Први беглербеглук основан на европском тлу био је Румелијски, формиран око 1362. године. Делио се на преко 30 санџака и Призрен је испрва улазио у његов састав.

Међутим, са оснивањем Босанског пашалука 1580. године неколико санџака је издвојено из Румелијског ејалета и припојено Босанском. Међу њима је био и Призренски санџак, за који се узима да је основан релативно рано, већ 1455. године.

Године 1878. на скупу муслимана са Косова и Метохије и делова Албаније у Бајракли џамији основана Призренска лига, са циљем спречавања остварења одлука Берлинског конгреса и онемогућавања припајања територија које су припале Црној Гори и Србији, као и постављања питања албанске аутономије у оквиру Турске.

После балканских ратова Призрен поново улази у састав Србије.

У јесен 1915. при повлачењу српске војске у Призрену краљ Петар по последњи пут прима чланове српске владе у земљи и ту се доноси одлука о повлачењу српске војске преко Албаније.

После бомбардовања Југославије и уласка НАТО снага на Косово и Метохију долази до великог протеривања неалбанског становништва, углавном, Срба и Рома као и рушења и паљења њихових кућа, верских објеката и сакралних споменика.

У нередима који су избили током марта 2004. године долази до уништавања цркава важних историјских споменика српске православне баштине од стране Албанаца. У тим нередима страдли су манастирски комплекс Свети Архангели, саборна црква у Призрену као и црква Богородице Љевишке. До 1999. године живело је 12.000 Срба у Призрену, да би их, до 2010. године, опстало једва десетак.

Црква Богородице Љевишке

Црква Богородице Љевишке у старом делу града, најважнији је од многих споменика културе у Призрену. Подигао ју је краљ Милутин 1306-1307. године, на темељима византијске базилике у којој је, како се претпоставља, било седиште епископије.

Историја ове цркве је, међутим, још сложенија с обзиром да се може препознати још једна етапа градње - вероватно из 13. века. Првобитна грађевина из 11. века имала је облик тробродне базилике, са три апсиде на истоку и припратом на западу испред које се налазио трем.

Током обнове у 14.веку главни брод базилике је претворен у петокуполну целину, док су бочни бродови преворени у амбулаторијум који са три стране обухвата ову централну јединицу. Трем је замењен двоспратном спољном припратом са звоником. Њено приземље је решено као отворени трем, док су на спрату смештене две бочне капеле.

Обнова цркве је поверена мајсторима Николи и Астрапи, о чему постоји запис на јужном попречном луку у спољној припрати.

Најстарије сачуване фреске у цркви Богородице Љевишке датују се у трећу деценију XIII века. Све остале фреске дело су групе сликара вођене мајстором Астрапом, и настале су између 1307. и 1313. године. Ове фреске су изубијане чекићем, покривене новим слојем малтера и прекречене у 18. веку, када је црква претворена у џамију. Поново су откривене тек педесетих година 20. века. Радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976. године.

После доласка KFOR-а црква је закључана и опасана бодљикавом жицом. Чува је посебан одред KFOR-а. Терен око цркве још увек није разминиран.

Марта 2004. црква је запаљена изнутра, олтарски простор је оскрнављен, а часна трпеза разбијена. Фреске су претрпеле велика оштећења. Војници КФОР-а нису заштитили цркву од нападача.

Српска царска Светоархангелска лавра

Један од најзначајнијих српских духовних, националних и историјских средишта, чини велики манастирски комплекс у клисури реке Бистрице, 3 километра од Призрена. Српски цар Душан Силни подигао је ову светињу као своју задужбину, у периоду између 1343. и 1352. године.

Манастир је у Средњем веку имао братство од преко двеста монаха, а био је и позорје значајних историјских сабора српског народа.

У склопу манастирског комплекса налазила се монументална црква Светих Архангела, мања црква Светог Николе, вишеспратни манастирки конаци, библиотека, болница, као и пространа манастирска трпезарија, саграђена у облику уписаног крста.

Светоархангелска лавра названа је "највећим архитектонским делом које је српски човек направио", а по духовно-уметничким дометима спада у једну од најрепрезентативнијих целина српске средњевековне уметности. По градитељској лепоти и раскоши Свети Архангели су били познати широм Европе.

Након освајања Призрена 1455. године, Турци су разорили манастир. Убрзо је, услед тешких зулума, опустео, а од друге половине 16. века почиње његово рушење до темеља.

Обнова манастира је почела тек у ново доба, 1995. године, да би, током страдалне 1999. године и мартовског погрома 2004, светиња до краја изгорела.

Данас у овој древној светињи живи и обнавља је архимандрит Михаило, под заштитом немачких снага КФОР-а.

Mineravita



Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming