|
Registracija | Prijavi se!



Legenda o Sinan Paši

Između puta Prizren i sela Lokvice u klisuri reke Bistrice nalazi se manastir Sv. Arhangela, zagrobna zadužbina Cara Dušana, građenog 1348-1352. Iznad manastira se nalazi Višegrad koji se prostire sve do iznad Prizrena.

U nekim Hilandarskim zapisima iz 13. veka spominje se selo Lokvica kao metoh manastiru Hilandar kojeg Kralj Milutin poklanja sa crkvom Sv. Dimitrija u Pizrenu.

Spominje se i graditelj manastira Gruja Repić iz sela iznad manastira to jest Lokvice. Car Dušan i njegova žena Jelena pored sina Uroša imali su i ćerku koja je veoma mlada umrla (nema pouzdanih podataka o tome) ali postoji legenda da je ćerka Cara Dušana sahranjena u selu Lokvica, metohu Manastira Hilandar.

Manastir se gradio na temeljima stare naseobine i crkve, a baš na tom mestu je Dušan Silni zastao bolestan na putu sa nekog od bojišta kako bi se uspešno izlečio.

U Prizrenu je u 16.veku vladao i sprovodio osmanski zakon Sinan Paša, arbanaski poturčenjak iz okoline Prizrena (LJume), veoma cenjen i obrazovani izaslank turskog cara. Ostati upamćen u tom vremenu i nakon smrti je moguće ukoliko se sagradi zadužbina, što veća zadužbina - to veća priča.

U Prizrenu postoje dosta legendi o rušenju jednih da bi ostali upamceni drugi ali to je za neku drugu priču. Kako je manjkalo vreme Sinan Paši i kako je morao u što kraćem vremenskom periodu da napravi svoju zadužbinu morao je naći načina da poruši manastir Sv. Arhangela, zadužbinu Cara Dušana.

Što se i vidi da je Sinan Pašina džamija sagrađena samo za godinu dana u odnosu na manastir koji je građen od istog kamenja za 4 god.

Legenda kaže da je već manastir zapusteo u drugoj polovini 16 veka, u odnosu na vreme vladavine Cara Dušana gde je manastir brojao i do 200 monaha.

Porušiti manastir uz dozvolu turskog cara sa dobrim razlogom a pritom da se caru pokaže da je to u interesu carevine, mira i bezbednosti, a uz saglasnost Srba, kako?

Potrebno je naći uglednu ličnost među srpskim narodom. Ta ličnost je bio čovek iz porodice Vujić iz sela Lokvice iznad manastira koji je otišao da posvedoči Turskom Caru kako se u zapustelom manastiru sakupljaju harambaše i iz tog manastira polaze u otimanje hrane iz okolnih župskih sela. Svedočio je da bi dobio nagradu u vidu zlata od Sinan Paše.

Car naredi da se manastir poruši a Sinan Paša dočeka da ujedno uradi i nešto korisno od prelepo klesanog kamenja, kome nije trebala obrada. Kamen se rušio u jednoj i kamen se gradio sada u vidu druge zadužbine, zadužbine Sinan Pašine džamije u centralnom delu Prizrena iz koga dominira nad celim gradom.

Videvši šta se događa narod se pobuni i posla drugu delegaciju kod turskog cara u kome su svedočili o podmićivanju Vujića od strane Sinan Paše. Saznavši šta se dešava i da je prevaren turski car šalje svilen gajtan za Prizren i poruku da se kamen vrati i sagradi opet manastir ili da se Sinan Paša obesi.

Po jednom predanju i pisanju Petra Kostića inače Goranca, Sinan Paša se obesio na Đevrinom mostu ispod Prizrena a zadužbina ostala, po drugim predanjima nije se ubio.

Elem legenda o izdajicama iz sela Lokvice metoha manastira Hilandar danas opstaje. Većina plemena je primilo islam i ako se na njima vide ne izbrisivi geni slovena odnosno Srba (plavi i visoki ljudi).

Legenda govori da se na to prezime bacila kletva i da nikada ne mogu više od 5 članova muške porodice da broje (što možda nije tačno). Ali je tačno da se vekovima dešavaju najkrvoločnija ubista u tom selu između hrišćanskih i muslimanskih porodica bez ikakvog posebnog razloga. 

U prvoj polovini 18. veka Srbi su sve teže živeli i sve je više porodica iz tog sela primalo islam. Vujići se i danas prezivaju isto mada neki dodaju svojim prezimenima Vujić'i kako bi izbrisali svoj indetitet. Na primer Čukljevići su postali Birdaini svi sem jedne žene. Ta žena je jedina bila koja nije htela da primi islam, bila je neudata a u poznim godinama. Na selu su uvek manjkala deca ali u Prizrenu je uvek bilo gladnih. U tom vremenu su pristizali cincari iz Albanije odnosno sela Moskopolje sa juga Albanije bogatog i najvećeg cincarskog mesta gde ih je napala turksa vojska i pljačkala u više navrata zbog finansiranja ratova protiv otmanske carevine. U Prizrenu je Čukljeva žena našla zapušteno cincarsko dete koje je usvojila i odvela ga sa sobom u Lokvici i daje mu ime Jovan Čukljević. Od Jovana je opstalo prezime Čukljević i ako cincarske krvi a od Birdainija nastalo nesto novo. Naseljavaju ga i porodice iz Crne Gore i Siriničke Župe pravoslavne vere. 



Izvor: Танасковић Владимир

Mineravita

Komentari

Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ne objavljujemo. Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara.
Komentari će biti objavljeni nakon provere od strane administratora.

Za dodavanje komentara i fotografija neophodno je da budete registrovani.
Ukoliko ste već registrovani prijavite se.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming