|
Регистрација | Пријави се!



Ленкин клавир

''Никола Безереди је био градитељ дворца у Челареву и његов први власник. Када је 1882. године Лазар Дунђерски од њега купио замак, Никола је новом власнику поклонио и клавир који је некада давно и сам добио за врло мали новац од једног ражалованог руског грофа који је на коцки све изгубио. Клавир је стављен у салон чекајући боље дане, а Лазар Дунђерски се дао у посао. 

Те 1882. године у месту подиже парни млин и фабрику шпиритуса. Године 1884. је успео да раскрчи половину парка, и да са десне стране, недалеко од дворца, подигне пивару и засади хмељарнике. 

Једнога поподнева је шетајући се салоном, случајно застао испред клавира и почео да размишља о томе да би замку требало удахнути душу. Сам није био вичан уметности, што не значи да је није и волео. Запуштеност дирки које су већ биле заборавиле додире танких прстију грофа коцкара нагнала га је да врата свога замка отвори највиђенијим уметницима Србије с краја XIX и почетка XX века. 

Од тог тренутка, гости дворца су били Лаза Костић, Паја Јовановић... Било је сликара, песника, вајара, али клавир је ћутао. По неки пут би неко од гостију необавезно прелазио по диркама и то је било све. 

Најчешћи гост је био Лаза Костић. Пријатељство између великог песника и власника замка је постало толико да је Костић био кум свој деци Лазе Дунђерског. Једно од те деце је било и Ленка Дунђерски у коју се песник заљубио у својим позним годинама. 

Интересантно је то да је Ленка била прва која је интензивно почела да свира на клавиру. Дешавало се да послуга изнесе, када је време лепо, клавир напоље и постави га између два камена лава на улазу у замак. Ленка би седала и почињала да свира. Била би то добродошлица песнику. Из дирки поклон клавира би излазили звуци, који би прво смиривали камене лавове, а затим до бола и немоћи погађале душу остарелог песника. 

Ленка није имала посебну технику али су њена чедност и судбина већ одавно умрлог коцкара, бившег власника клавира, стварали сазвучје које је одисало слатком тугом умирања. Остарели поета се није осећао достојним ове младости, иако је и Ленка осећала симпатије према њему. У дугим ноћима је сањао камене лавове, који су се претварали у чврста бедра играчице и играли на музику Ленке и клавира. 


Лаза Костић је себе почео да кажњава несаницом. Остарео, изможден и свестан пролазности, одлази у манастир Крушедол, где у омами, у осами, бунилу и чежњи, из свог истрошеног тела, као из суве дреновине, цеди, наизглед, последње капи животног мошуса.

Ускоро 1895. године у Бечу умире Ленка Дунђерски. Лаза Костић за живота није био са Ленком, па умишља да ће бити заједно након њене смрти. Није имао Ленкино тело, али ће имати њену сенку. Нису делили заједно живот, али ће можда делити смрт. 

Веза за Лазу постаје уклета и над сновима креативног лудила једне неостварене љубави, настаје најлепша песма српске лирике „Санта Марија делла Салуте". И данас по неки пут, из одаје замка се зачују акорди прокоцканог клавира, а лавови бедра ричу признавајући да су део песниковог сна. 

Настаје један уклети хармонијум, и тада под звезде Челарева ступају остали уклети песници Јесењин, Едгар Алан По, а парком замка руку под руку у белим похабаним венчаницама ходају Ленка Дунђерски, Анабел Ли, Исидора Данкан..."





Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming