|
Регистрација | Пријави се!



Бошњане (Варварин)



Најзначајнији споменик пресловенске културе на подручју Бошњана недавно је откривен на месту Маскарски бедем, у атару суседног села Маскаре, где се налазе остаци византијске тврђаве из доба цара Јустинијана (6. век). На овом месту су откривени остаци велике цркве, за коју се претпоставља да је била седиште епископије у време покрштавања Срба.

У рејону Станојеве баре пронађени су остаци старе цркве, крст и кандило, и још неколико црквених предмета. Код Горње скеле на Западној Морави ископано је велико сидро, доказ да је Морава некада била пловна за бродове. Један крај изнад села носи име Грчка коса, а остаци средњовековног града везују се за име Рада Облачића (велики челник Радич Поступовић, 14.-15. век).

Само место Бошњане је млађе насеље. Као насеље, први пут се помиње почетком 18. века у аустријским пописним документима, из времена аустријске управе у Северној Србији (1718-1739). Најстарији надгробни споменици, сачувани на старом бошњанском грбољу, датирају из прве половине 19. века. Године 1784. Бошњане је имало 10 хришћанских кућа. Овај податак је забележио аустријски официр Ј.П. Митесер, који је те године илегално путовао по Србији и прикупљао војно-географске податке који су били потребни аустријској команди за рат против Турака, до кога је дошло 1788. године (Кочина крајина).

На почетку Првог српског устанка српска устаничка војска је више пута пролазила кроз Бошњане и уз обалу Западне Мораве ослобађала Крушевац. А своја сећања на догађаје из 1806. године Милутин Радојковић, звани Памуклија, 80-годишњи старина, у изјави датој начелнику среза левачког господину штапском капетану Ристи Бабовићу, описао је овако:
"Пошто Турци у Београд прођоше, господар Ђорђе Петровић кнеза Милоја Тодоровића, са осталим поглаваима и са 1 000 војника, да на Крушевац ударе одреди. Кренувши овај војску, на село Бошњане у срезу темнићком прелази Мораву и испод Крушевца крај Мораве с војском конакује. На освитак недеље, рано ујутру, Турци из Крушевца, као и предводитељ неки паша лесковачки и бег Френчевић са 10 000 Арнаута изађе и на дан Св. Јована 1808. године у месецу јануару, и обе војске ударе се. Срби су просто у пољу без икаквих закопа Турке дочекали, него су до 50 људи и погинули, а мене су у овом боју Турци у врат поранили."

После Другог српског устанка Србија је ослобођена све до Западне Мораве, Крушевац је остао под турском влашћу, а ослобођена насеља су почела брже да се развијају у слободи, чему је допринео и долазак извесног броја становника са турске територије. Тада је број кућа и становника у Бошњану осетно порастао, па је 1819. године у Бошњану било 47 кућа.

У току првог светског рата лета 1916. године извршено је масовно интернирање мушкараца од 17 до 50 година у аустроугарске логоре. Тамо су коришћени као радна снага за тешке физичке послове, уз гладовање и веома лоше услове смештаја. Међу њима су харале и разне болести, од којих су многи тамо и умирали. Према подацима аустоугарске команде, из Бошњана су интернирани: Радосав Костић (26 година), Станисав Петровић (36) и Светозар Јовановић (53). Ови људи се нису вратили својим кућама, јер су доживели судбину многих ратних заробљеника, оставивши своје кости у туђини.

Пошто је, септембра 1918. године, извршен пробој солунског фронта, окупационе снаге су почеле да врше припреме за повлачење са окупираних територија. Припреме су подразумевале и пљачку свега што је могло да се понесе у одступању. Почело је ослобађање окупираних територија. Српске трупе су стигле надомак Крушевца и утврдиле се на Багдали, док се аустроугарска војска ушанчила на Јасичком брду. Настао је жесток шестодневни артиљеријски двобој у коме је поред војника било и цивилних жртава. Убрзо је ослобођен Крушевац са околином, а 9. октобра (уторак по старом календару), делови Дринске дивизије прешли су на леву обалу Мораве и наставили гоњење непријатеља према Крагујевцу и Београду. Тада је ослобођено и Бошњане, кроз које је прошао командир II пољске батерије Дунавског артиљеријског пука Петар Сретеновић, родом из Смедерева. И ту, на бошњанском тлу, оставише своје животе Велисав Пештерац из Врдила и Миливоје Мијатовић као првопозивци 19. пука, и Боривоје Јовановић, редов 15. пука из Вратара. У знак поштовања према палим јунацима и српским херојима мештани села Бошнајна им подигоше надгробни споменик за вечно сећање на њихову херојску смрт у одбрани отаџбине.

Бошњанци су сазнали да је почео рат 6. априла 1941. године тек у поподневним часовима, кад су немачки авиони бомбардовали Крушевац и његову војну индустрију. Наша противавионска артиљерија дејствовала је за време бомбардовања са околних брда изнад Шанца, Јасике, Росуља и Текије. Наредних дана са зебњом су се очекивале вести са фронта. Није било радио вести ни штампе, па су се шириле и препричавале гласине о напредовању Немаца. То се и потврдило кад су се са фронта враћале разбијене групе наших војника и официра и причале о издајству у нашој војсци и незадрживом немачком напредовању. Око подне, 13. априла 1941. године, у Бошњане је, из правца Варварина, стигла мања немачка војна јединица, која је преко Шанца и Јасике стигла у Крушевац, где се спојила са већим немачким снагама које су заузеле Крушевац из правца Сталаћа.

Устанак против окупатора убрзо захвата и Темнићки крај. Равногорски покрет (Југословенска војска у Отаџбини) и комунистички Народноослободилачки покрет боре се против окупатора, али и међу собом. Наспрам њих делује четничка организација Косте Пећанца, Недићеве и Љотићеве формације, немачке и бугарске окупационе снаге. Темнићани се налазе не између две, него између шест ватара, не знајући од кога пре да се чувају. У току 1942. године Пећанчева организација се распада, а Равногорски покрет Драже Михајловића успева да из Темнића потисне партизане, и успостави своју власт. Партизани су ретко прелазили на леву обалу Мораве, јер су у овом делу четници држали све под контролом. У овом периоду су два пута прелазили у Бошњане и палили сеоску архиву. Приликом упада 12. септембра 1942. године, Јосифу Јоси Милошевићу, тадашњем благајнику општине, одузели су новац из касе, за шта су му дали само признаницу. Том приликом су убили и Тимотија Јовановића.

У септембру 1944. године партизани и четници су имали први озбиљан сукоб, у бици на Парцанској коси. Четници су пружили очајнички последњи отпор продору партизана у централну Србију, наневши им велике губитке и потиснувши их назад. 14. октобра четници расинско-топличке групе корпуса, Делиградског и Варваринског корпуса, под командом мајора Драгутина Кесеровића, заузимају Крушевац, и дочекују јединице Црвене армије у слободном граду. Међутим, убрзо се четници који су ослободили Крушевац проглашавају за народне непријатеље. Део њих је заробљен, док се око 2.500 бораца повукло на запад. На терену су остале мале групе четника, које су се скривале у планини, и које су уништаване једна за другом.

Уследио је период обнове и изградње земље.

После првог периода обнове, кренуло се са амбициозним плановима изградње и развоја села. Између 1949. и 1954. године изграђен је нови, велики Задружни дом (данашњи Дом културе). Затим је уследила електрификација села, и електрична мрежа је свечано пуштена у рад за Дан Републике, 1958. године. 1972. године дрвени електрични стубови су замењени бетонским, 1974. године је уведена улична расвета, а 1999. године изграђене су још две трафо-станице.

(Текст и фотографију послао: Живорад Ђурђевић)




Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.



За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.

© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming