|
Регистрација | Пријави се!



Топола



Путнику је најлакше да се оријентише у Тополи. Ако се из ма кога краја Балканског полуострва упути ка његовом средишту - наћи ће се у Србији; ако, путујући Србијом, иде ка њеном средишту - ступиће на тле предела који се назива Шумадија; а ако се запути ка средишту Шумадије - онда ће се обрети у Тополи, за коју се каже да је срце Шумадије. Налазећи се у Тополи путник није само у средишту Шумадије, која заузима средишни положај у Србији, а ова на Балкану, већ се налази и у средишту једне велике тајне, која се може назвати: уметност разумевања поднебља и људи у њему.

Све до првих деценија препрошлога века су географска знања о унутрашњости Србије била не само оскудна већ и нетачна. Најдуже се задржала Страбонова заблуда, чак дуже од осамнаест векова, о постојању планинског масива названог Централно било (Catena Mundi, Centralkette) као посебне чињенице рељефа, коју су картографи уцртавали све до 1870. године.

Заблуду у Европи о овоме је разбио у првој половини прошлог века француски путописац Ами Буе (Ami Boue), показавши да Централно било не постоји, али једну врсту неприступачности је немогуће побити - када је реч о нарушавању слободе. Тада се испречују не непроходни горски масиви, већ људи здружени са дрвећем. У Шумадији, чији назив значи: земља шума, у прошлом веку се говорило: „Ко посече једно дрво, убио је једног Србина”.

Стари назив Тополе био је Каменица, по речици која протиче уз сам обод данашњег града. Данашњи назив Топола се први пут спомиње у званичним пописним документима аустријских картографа са почетка осамнаестог века. Предање каже да је на самој раскрсници поменутих путева, где су се састајали и коначили многобројни трговачки путници, изникло и разгранало се велико дрво тополе чији је хлад пружао идеално одмориште. Убрзо је одредишна тачка код тополе прерасла и у назив читаве варошице.

Да је Шумадија заиста била подручје пуно шуме, подсећа и сам назив Тополе (топола, Populus alba), и многа насеља у њеној непосредној близини својим именом такође подсећају на богатство биљног покривача овог предела, јер је корен њиховог назива фитонимијски - Липовац (липа, Tillia europea), Трнава (трн, Prunus spinosa), Трешњевица (трешња, Prunus avium), Брезовац (бреза, Betula pendula), Врбица (врба, Salix alba), Буковик (буква, Fagus moesiaca), Јеловик (јела, Abies alba), Орашац (орах, Juglans regia), Церовац (цер, Quercus cerris), Шљивовац (шљива, Prunus domestica), Међулужје (лужњак, Quercus robur), највећа шумадијска река, која тече подно Тополе, такође има фитонимијску основу имена - Јасеница (јасен, Fraxinus ornus), имена појединих тополских села сведоче о обиљу плодова земаљских и културама које овде нарочито успевају - Винча (винова лоза, Vitis vinifera), Овсиште (овас, Avena sativa), а ако би се додали и микротопоними, као што су Јошаница (јова, Alnus glutinosa), Дрењак (дрен, Cornus mas), Зовљак (зова, Sambucus nigra), Гуњевац (дуња, Cydonia oblonga), онда би се безмало добио именик од две и по хиљаде биљних врста колико их иначе у овом пределу Србије и то као аутохтоних врста има.

На дванаест километара од Тополе, према западу, у брду Рисовача (названој по опакој звери рису), налази се истоимена пећина, станиште палеолитског човека. Прошлост краја Налазишта и топоними у овом крају потврђују да су у античко доба, поред анонимних племена нерасветљеног етничког порекла, као и шире у северној Србији, овде обитавали ратоборни Келти, затим Римљани, Грци, и до доласка Словена (први пут презимили јужно од Саве и Дунава 551.године), романизована племена и етничке групе.

После упада Мађара у средњу Европу, предео јужно од Београда до побрђа планине Рудник чини граничну област између Мађара и српске државе под влашћу династије Немањића. Након косовског боја (1389. године), када почиње померање српског народа на север, услед османлијског освајања, Шумадија добија нарочито на значају, у њу се слива српско становништво са свих страна и она постаје пренасељена. Из овог времена потичу и најстарији писани помени неких насеља у околини Тополе.

Успомену на стара насеља и претходно становништво чувају у селима око Тополе многа стара и напуштена гробља. Нема села у којем нема по неколико гробаља која не припадају данашњем становништву.

Сасвим је природно да овај предео, који је у хидрографском и флористичком погледу тако богат, обилује и мноштвом животињских врста. О великим могућностима за лов известио је пре пет и по векова француски дипломата и путописац Bertrandon de la Brokijer. Посетивши 1433. године деспота Ђурђа Смедеревца у његовој летњој резиденцији Некудим, у чији састав је улазила и Топола са околином, Brokijer је приметио да се ово насеље „налази у врло лепим шумарцима и рекама погодним за сваки лов на дивљач и за лов са соколима”, какав се упражњавао на српском средњовековном двору.

У пределу се налази и небројено мноштво извора врло хладне и питке воде, од којих доста и са лековитим својствима, што је омогућило и да се развије посебан тип насеља, тзв. разбијеног типа, у основи звездастог облика, а у литератури познатог као јасеничка врста.

Благотворно дејство ове изворске хладне воде уочио је и знаменити путописац и географ Евли Челеби, пун хвале за њих. Пропутовавши овим крајем 1664. године, записао је да на истоку од тврђаве Рудник „тече на стотине извора воде хладне као комад леда.

Пролазили су овим подручјем ратни вихори, смењивале и поново враћале управе разних царевина, расељавало и усељавало становништво, захваћено чак и двема великим сеобама, од којих једна изузетно великих размера (1690), али је народ увек налазио начина и снаге да преживи , никад не напуштајући мисао о коначном ослобођењу.

Извор: Етнолог Миле Недељковић, „Топола, Карађорђев град, Опленац”, Топола, 1991.


Опленац

Топола је први узлет доживела у време Првог српског устанка. Вођа српске револуције 1804. године, Карађође Петровић рођен у оближњем селу Вишевцу, настанио се уочи устанка у непосредној близини вароши, у засеоку Крћевац.

Поставши велики вожд, Карађорђе је од Тополе направиo своју престоницу и центар државног живота ослобођене Србије. У периоду између 1811. и 1813. године сазидан је утврђени град опасан шанцем са троспратним кулама и бедемима за непосредну одбрану Тополе и војне маневре. Унутар утврђеног града налазили су се породични и гостински конак, као и црква Пресвете Богородице познатија од именом Карађорђева црква.

Међутим, сломом Првог српског устанка и повратком турске војске, срушен је и запаљен Карађорђев град. Успоном кнеза Милоша и смакнућем Карађорђа, Топола је, разумљиво, изгубила свој првобитни значај.

Нови блистави тренутак овај крај ће доживети успоном Карађорђевог сина, кнеза Александра, који је с посебном пажњом обновио очеве винограде и воћњаке на источним падинама Опленца подигавши себи пространу кућу и вински подрум. Обнављањем очеве задужбине, кнез Александар је привукао богатије и виђеније људе из краја, па се Топола убрзо развила у лепу варошицу са солидније грађеним кућама и дућанима.

Повратак Обреновића на власт, 1858. године који ће континуирано владати Србијом све до 1903. године означио је нови дуги период запуштености и стагнације тополског краја. Након погибије кнеза Михаила, Намесништво је Карађорђев град као државно власништво ставило на јавну лицитацију. Тополци и народ околних села успели су да, том приликом, сакупе новац и откупе Карађорђеву цркву за своју црквену општину. Запуштени остаци Карађорђевог града су, међутим, као упориште побуњеника након гушења антиобреновићевске тополске буне 1877. године, сравњени са земљом.

Доласком Краља Петра I на власт, 1903. године, Топола као завичај Карађорђевића бележи нови период процвата и већ наредне године се варошица одваја од села и постаје самостална општина и трговачко-занатско насеље.

Краљ Петар се убрзо у потпуности посветио дуго ношеној замисли и испуњењу аманета својих родитеља да се у Тополи изгради велики храм у коме би се сахрањивали сви Карађорђевићи. Надвишени брежуљак Опленца био је као створен за остваривање животног сна.




Насељена места:

Белосавци
Блазнава
Божурња - Ново!
Доња Шаторња
Доња Трешњевица
Доња Трнава
Горња Шаторња
Горња Трнава
Горович
Гуришевци
Јарменовци
Јеленац
Јунковац
Клока
Крћевац
Липовац
Манојловци
Маскар
Наталинци
Овсиште
Павловац
Пласковац
Рајковац
Шуме
Светлић
Трнава
Винча
Војковци
Жабаре
Загорица

Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.



За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.

© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming