|
Registracija | Prijavi se!



Rodolf Arčibald RAJS
(Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata.)

Njegova akademska karijera bila je toliko besprekorna da je doktor hemije postao već u 22. godini života, nakon toga je postao asistent i docent za sudsku fotografiju na univerzitetu u Lozani.

Sa samo 31 godinom već je bio profesor kriminalistike i priznati svetski stručnjak iz te oblasti. Jedan je od osnivača Instituta za tehničku policiju i kriminalistiku, koji je takođe imao sedište u Lozani. Rajs je bio toliko pasioniran u vezi sa ovom institucijom da je ličnim novcem finansirao njeno opremanje. Naročit doprinos kriminalistici Institut je dao u sferi identifikacije počinilaca kriminalnih dela, pogotovo preko otiska prsta i otiska šake.

Najcenjeniji kriminolog

Prema tvrdnjama nekih Rajsovih biografa, on je na vrhuncu svoje karijere, negde pred samo izbijanje Velikog rata, bio jedan od trojice najcenjenijih kriminologa u svetu, kao takav, išao je čak u Brazil, Rumuniju, Grčku i Rusiju da tamo pomogne i modernizuje kriminalističku i forenzičku proceduru. Njegovo insistiranje na sudskoj fotografiji kao metodu identifikacije zločinaca i veoma bitan momenat u kriminalistici generalno, danas se smatra revolucionarnim. Tu svoju veštinu imaće prilike da iskoristi kada na poziv srpske vlade dolazi u Srbiju da okom, perom i objektivom posvedoči o užasnim zločinima koje je nad srpskim stanovništvom počinio austrougarski okupator.

Nikola Pašić ga je dočekao u Nišu i rekao mu: "Trebamo jednog iskrenog prijatelja, koji zna posmatrati. Pođite na front. Otvorite oči i uši i kažite onda svetu šta ste videli i čuli”. I upravo je Rajsova aktivnost pomogla da se istina o stradanju srpskog naroda u Velikom ratu proširi svetom, njegovi precizni i iscrpni izveštaji, dopunjeni fotografijama sa lica mesta izlazili su u evropskim listovima i časopisima.

Na crtu Pašiću

Nakon rata, Rajs nastavlja da doprinosi srpskoj državi, naročito u sferi u kojoj je bio ekspert. Učestvuje u stvaranju prve državne policijske škole, pomaže u školovanju mladih kadrova, osavremenjuje istražnu i krim-tehniku u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, sređuje i klasifikuje dokumentaciju o ratnim zločinima iz Velikog rata, čak je radio i kao veštak za falsifikovani novac.

Međutim, vrlo brzo dolazi u sukob sa srpskim vlastodršcima i političarima kojima čovek takvih kapaciteta i erudicije jednostavno nije više bio potreban kada se rat završio. Najkobniji takav sukob bio je sa najmoćnijim čovekom u državi posle kralja - Nikolom Pašićem. I dok su svi drhtali pred velikim Bajom ili mu se ulagivali ne bi li iskamčili koju mrvicu vlasti i privilegija, Rajs mu je izašao na crtu. Evo kako je Rajs u jednom od svojih zapisa portretisao duhovnog oca svih srpskih pokvarenih političara: "Zaista veliki čovek se gnuša druženja sa pokvarenjacima. On u svom okruženju traži ljude koji su mu moralno slični, znači poštene i nesebične ljude poput sebe. A Pašićevo okruženje? Ljudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljavao da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima. Pa ona neverovatna Pašićeva slabost prema nedostojnom sinu... Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti."

Ispratio ga ceo Beograd

Nije oproštena Rajsu njegova iskrenost, osećaj za moral i nepotkupljivost (Pašić je čak u jednom trenutku pokušao da ga podmiti), mediokriteti i pokvarenjaci na koje je ukazivao su ga toliko progonili i unižavali da je 1928. nakon spora oko Odbora za proslavu desetogodišnjice proboja Solunskog fronta imao naum da zauvek napusti Srbiju. Nepunu godinu kasnije, Rajsa će pokositi moždani udar kao posledica svađe sa komšijom, arhitektom i ministrom u penziji Milanom Kapetanovićem. Prema izjavama svedoka, nakon što se Rajs srušio, Kapetanović je jednostavno odšetao nazad do svoje kuće. Ceo Beograd je došao da oda poštu velikom prijatelju srpskog naroda u najtežim časovima, ljudi su u mimohodu prolazili kraj njegovog odra i celivali kovčeg. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, dok je njegovo srce pohranjeno u urnu i odneto na vrh Kajmakčalana.

U svom testamentarnom delu "Čujte, Srbi", knjizi koju je završio neposredno pred smrt, dao je priciznu definiciju karaktera Srba kao naroda i na oštrouman i fascinantan način opisao sve naše vrline i mane kao nacije. Nažalost, pouke doktora Rajsa srpski narod i njegove vođe naročito, nisu ni nakon objavljivanja knjige uzimali dovoljno ozbiljno iako su se mnoge njegove reči, nažalost, pokazale proročanskim.

I grobove otvarao

O svom metodu rada i marljivom prikupljanu podataka svedoči i sam Rajs u jednom zapisu: "Nisam se zadovoljio tim da saslušam stotine austrijskih zarobljenika i stotine očevidaca. Odlazio sam na lice mesta, ponekad usred topovske paljbe, da bih se uverio o svemu što se moglo utvrditi. Otvarao sam grobove, pregledao leševe i ranjenike, posetio bombardovane varoši, ulazio u kuće i vršio fotografisanja i tehnička ispitivanja na najsavremeniji način. Ukratko, činio sam sve da bih otkrio i proverio činjenice koje sam objavio".

Angažovanje u Srbiji

Na poziv srpske vlade Rajs je 1914. godine došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Napisao je mnoge knjige i radove povodom toga, a često je slao izveštaje koji su objavljivani u uglednom časopisu neutralne Švajcarske, Gazet (Gazette). Time je kao ugledni profesor i kriminolog izveštavao svet i kvario propagandnu sliku Nemaca i Austrougara o Srbima kao divljačkom narodu.

Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika-seljaka i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji.

Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine. Posle rata modernizovao je tehničku policiju pri Ministarstvu unutrašnjih poslova nove države. Tadašnja kriminalistička tehnika po mišljenju američkih istraživača koji su putovali po Evropi ciljno proučavajući ovaj vid policije, bila je na veoma visokom nivou. Međutim, Arčibald Rajs, razočaran nekim negativnim pojavama u društvenom i u političkom životu povukao se pred kraj života iz svih javnih funkcija. Živeo je skromno u svojoj vili „Dobro polje“ (Topčider) u Beogradu, gde je i umro.

U septembru 1928. godine Rajs je nameravao da ode iz Kraljevine SHS. U intervjuu za Politiku izjavio je:

„Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih granica. Moj rad se toliko ometa i bagateliše, da mi se dovoljno stavlja na znanje kako vam više nisam potreban“. Rajs dalje objašnjava kako je sa prijateljima iz mnogih beogradskih društava godinu dana radio na organizaciji proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta: „Međutim, gospodin dr. Marinković, ne obaveštavajući o tome odbor, negirao je ceo taj posao. Određen je jedan novi odbor koji će da pripremi proslavu. A proslava je zakazana za osmi oktobar. Zašto? Kakav je to znameniti dan osmi oktobar u istoriji vašega naroda.”

Preminuo je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu. Uzrok smrti bila je moždana kap kao posledica žučne svađe sa prvim komšijom, bivšim ministrom, Milanom Kapetanovićem koji ga je po nekim svedočenjima opsovao.

U tri sata popodne, 9. avgusta 1920. godine, telo dr Rajsa bilo je preneseno automobilom u Opštu državnu bolnicu, gde je, prema poslednjoj želji pokojnikovoj, trebalo da se izvadi njegovo srce radi prenosa na Kajmakčalan. Sekciju je izvršio prof. dr Milovan Milovanović. Potom su posmrtni ostaci Rajsa preneseni u Oficirski dom, gde su bili i izloženi na počasnom katafalku, sve do sahrane, koja je obavljena 10. avgusta 1929. godine, u popodnevnim časovima, na topčiderskom groblju. Sahranjen je sa generalskim počastima i po pravoslavnom obredu, kraj svoje miljenice male Nade Favra. Činodejstovao je obavio karlovački vladika Irinej sa 15 sveštenika. Na sprovodu su uzeli učešća pored izaslanika kralja Aleksandra I Karađorđevića, predstavnika Vlade, predstavnika građanskih i vojničkih vlasti, ogromnog broja naroda, raznih kulturnih i humanih organizacija, i veliki broj ratnika, drugova sa fronta Arčibalda Rajsa. Po završetku opela pristupilo se oproštajnim govorima.

Po sopstvenoj želji njegovo izvađeno srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta. Na urni (koja je polomljena prilikom jednog naleta Bugara u Drugom svetskom ratu) je pisalo:

„Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana
Zlatno srce spava,
Prijatelj Srba iz najtežih dana,
Junak Pravde, Istine i Prava,
Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.“

Link
Video



Komentari

Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ne objavljujemo. Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara.
Komentari će biti objavljeni nakon provere od strane administratora.

Za dodavanje komentara i fotografija neophodno je da budete registrovani.
Ukoliko ste već registrovani prijavite se.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming