|
Регистрација | Пријави се!



Родолф Арчибалд РАЈС
(Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.)

Његова академска каријера била је толико беспрекорна да је доктор хемије постао већ у 22. години живота, након тога је постао асистент и доцент за судску фотографију на универзитету у Лозани.

Са само 31 годином већ је био професор криминалистике и признати светски стручњак из те области. Један је од оснивача Института за техничку полицију и криминалистику, који је такође имао седиште у Лозани. Рајс је био толико пасиониран у вези са овом институцијом да је личним новцем финансирао њено опремање. Нарочит допринос криминалистици Институт је дао у сфери идентификације починилаца криминалних дела, поготово преко отиска прста и отиска шаке.

Најцењенији криминолог

Према тврдњама неких Рајсових биографа, он је на врхунцу своје каријере, негде пред само избијање Великог рата, био један од тројице најцењенијих криминолога у свету, као такав, ишао је чак у Бразил, Румунију, Грчку и Русију да тамо помогне и модернизује криминалистичку и форензичку процедуру. Његово инсистирање на судској фотографији као методу идентификације злочинаца и веома битан моменат у криминалистици генерално, данас се сматра револуционарним. Ту своју вештину имаће прилике да искористи када на позив српске владе долази у Србију да оком, пером и објективом посведочи о ужасним злочинима које је над српским становништвом починио аустроугарски окупатор.

Никола Пашић га је дочекао у Нишу и рекао му: "Требамо једног искреног пријатеља, који зна посматрати. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету шта сте видели и чули”. И управо је Рајсова активност помогла да се истина о страдању српског народа у Великом рату прошири светом, његови прецизни и исцрпни извештаји, допуњени фотографијама са лица места излазили су у европским листовима и часописима.

На црту Пашићу

Након рата, Рајс наставља да доприноси српској држави, нарочито у сфери у којој је био експерт. Учествује у стварању прве државне полицијске школе, помаже у школовању младих кадрова, осавремењује истражну и крим-технику у оквиру Министарства унутрашњих послова, сређује и класификује документацију о ратним злочинима из Великог рата, чак је радио и као вештак за фалсификовани новац.

Међутим, врло брзо долази у сукоб са српским властодршцима и политичарима којима човек таквих капацитета и ерудиције једноставно није више био потребан када се рат завршио. Најкобнији такав сукоб био је са најмоћнијим човеком у држави после краља - Николом Пашићем. И док су сви дрхтали пред великим Бајом или му се улагивали не би ли искамчили коју мрвицу власти и привилегија, Рајс му је изашао на црту. Ево како је Рајс у једном од својих записа портретисао духовног оца свих српских покварених политичара: "Заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе. А Пашићево окружење? Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести."

Испратио га цео Београд

Није опроштена Рајсу његова искреност, осећај за морал и непоткупљивост (Пашић је чак у једном тренутку покушао да га подмити), медиокритети и покварењаци на које је указивао су га толико прогонили и унижавали да је 1928. након спора око Одбора за прославу десетогодишњице пробоја Солунског фронта имао наум да заувек напусти Србију. Непуну годину касније, Рајса ће покосити мождани удар као последица свађе са комшијом, архитектом и министром у пензији Миланом Капетановићем. Према изјавама сведока, након што се Рајс срушио, Капетановић је једноставно одшетао назад до своје куће. Цео Београд је дошао да ода пошту великом пријатељу српског народа у најтежим часовима, људи су у мимоходу пролазили крај његовог одра и целивали ковчег. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, док је његово срце похрањено у урну и однето на врх Кајмакчалана.

У свом тестаментарном делу "Чујте, Срби", књизи коју је завршио непосредно пред смрт, дао је прицизну дефиницију карактера Срба као народа и на оштроуман и фасцинантан начин описао све наше врлине и мане као нације. Нажалост, поуке доктора Рајса српски народ и његове вође нарочито, нису ни након објављивања књиге узимали довољно озбиљно иако су се многе његове речи, нажалост, показале пророчанским.

И гробове отварао

О свом методу рада и марљивом прикупљану података сведочи и сам Рајс у једном запису: "Нисам се задовољио тим да саслушам стотине аустријских заробљеника и стотине очевидаца. Одлазио сам на лице места, понекад усред топовске паљбе, да бих се уверио о свему што се могло утврдити. Отварао сам гробове, прегледао лешеве и рањенике, посетио бомбардоване вароши, улазио у куће и вршио фотографисања и техничка испитивања на најсавременији начин. Укратко, чинио сам све да бих открио и проверио чињенице које сам објавио".

Ангажовање у Србији

На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Газетте). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.

У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:

„Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.”

Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду. Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.

У три сата поподне, 9. августа 1920. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са генералским почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејстовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра И Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.

По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Линк
Видео



Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming