|
Регистрација | Пријави се!



Срето МАЛИНОВИЋ
(Херој проглашен издајником)

Генерал Срето Малиновић је ратни херој, одликован медаљом части. За ову земљу је током ратних година, али и ван њих, урадио много.

Међутим, Срето Малиновић, гост емисије "Живот прича", доживео је да буде проглашен издајником и НАТО генералом

Рођен је као најмлађе, седмо дете у селу Орлице код Травника. Одмалена је гутао партизанске филмове сањајући да постане борбени пилот да он покаже Немцима како се то ради. Сретов сан је испуњен када је међу 8.000 кандидата примљен у вазухопловну гимназију Маршал Тито у Мостару. Отац није дочекао рат. Мајка, два сина и две снахе завршавају у логору.

Када су и то преживели, мајка Танкосава је дочекала да сахрани још једног сина. Сретов брат Јефта погинуо је у рату. Мада је мајка прижељкивала да Срето буде поп, он је постао пилот. Летео је посвећен оном чему се заклео – Отаџбина изнад свега.

Са 31 годином је примио ескадрилу, био је један од најмлађих командира ескадриле. Са 37 година постаје командант пука.

Први ратни лет му је био октобра 1991. године, у рату. Иако је на вежбама бацао много бомби, пуцао у мете на полигонима, ово је ипак било нешто друго – стварне мете, праве бомбе.

“И пилоти су људи од крви И меса. Наравно да сам се плашио. Прегледао сам авион, потписао књижицу и тог момента на степеницама авиона “Орао” савладао страх од рата. Ушао сам у авион И кренуо на борбени задатак”, сећа се генерал свог првог ратног лета.

Иако су се политика и војнички кодекс части у многоме разилазили, војници су свој посао обављали часно, чистих руку и образа, и као таква је и његова ескадрила те 1991. године и изашла из те битке.

Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије "Живот прича" прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник.

“Поносан на породично наслеђе, носим крст горштачке правде и њиме пишем тестамент којим ћу оставити печат своме сину као што је мени отац мој! Не знам, у овом тренутку, колико ће моћи да се поноси тиме али једно сигурно знам – ни пред ким неће обарати поглед у земљу због дела свог оца!"

Када је дошао у додир са паравојним формацијама Хрватске, на свом другом лету, у глави му је само био Јасеновац. У њему се јавио осветнички порив, стискао је зубе и каже да га је од тога да се авионом закуца у непријатеља спасло само то што му је топ заковао.

“Живи у руке не падамо, крајња солуција је да се авионом обрушим на непријатеља. Кад већ идемо, идемо са музиком”, објашњава генерал завет који су он и његови војници себи дали.

Најчешће је летео са Жиком, пилотом Животом Ђурићем, који је био његово лево крило. Чували су један другом леђа.

Када је 1995. године била акција Олуја, генерал је чекао наређење да полети, да стане у одбрану свог народа. Али, наређења није било. Крајина је издана и продата, нема генерал других речи за то што се тих година дешавало на подручју Хрватске. Много му је горчине остало због тога, јер је њему отаџбина изнад свега. Отаџбина се носи у срцу, а држава на леђима.

У дневнику је написао: “За крст часни, име и слободу?! А заклетва, а народ!? Е, јадан ли је са нама! Народ који има овакву војску не мора да брине за своју будућност - он нема будућност! У шта смо се то претворили или смо увек били такви, само нисмо имали прилику да то покажемо? Нама непријатељ није потребан, довољни смо сами себи!"

"Надали смо се да ћемо са ескадрилама 98. кренути у борбу, што би било нормално, али су околности натерале наше вође на другачије одлуке. Ко је наредио повлачење војске и напуштање територије РСК? Није ваљда овај егзодус неки политички пројекат премештања народа у коме активно учествују наше вође? На овако прљав начин? Да сам главнокомандујући снагама, пуцао бих себи у главу од срамоте!”

Политичари, написао је, одрађују посао на штету властитог народа. Како другачије тумачити Радованово игнорисање властите војске и некакво кокетирање са аркановцима и другим шлепер добровољцима. Нешто се ту не уклапа, а брука ће и овога пута пасти на војску и официре.

Смрти се не боји. Смрт је, каже, трен. Треба се живота бојати, он носи муку и тешкоће.

Добијали су у тим ратним годинама и наређења да полете по сваку цену, у потпуно неповољним временским условима за летење. Једно такво су добили и септембра 1995. године. Верујући да нико не би могао да преживи тај лет, обратио се својим људима:

“Момци, Главни штаб је избрисао са евиденције два авиона и два пилота из нашег састава! Сматрају да ће тако рат преокренути у нашу корист. Време је неповољно за летење. Не чудим се захтеву прашинара, али овај задатак је издао авијацијски генерал! Ако су наше главе цена за преокрет рата онда се ја добровољно јављам за извршење задатка! Немам право да било кога именујем за свог пратиоца, цена је превелика! Ко се одлучи или га одредите нека буде уверен да ћемо одрадити посао и вратити се! У мени је и од живота јача жеља да пљунем наредбодавца! А сада идите на припрему!"

Тај лет је ипак заустављен, захваљујући здравом разуму претпостављеног. Али, на жалост, нису сви били здравог разума. Генерал се сетио лета Омера Мехића и колега, који су при ненормалним временским условима, били присиљени да слете, да би у болницу стигла беба. Због инсистирања да се по сваку цену полети, сви су погинули. А да би трагедија била већа, на крају су пилоти дискредитовани, и тиме им је, каже генерал, већ мртвима, пуцано у леђа.

На дан бомбардовања 1999. године, генерал Малиновић се обратио својим пилотима чувеном беседом и речима “Србија нас зове, анђели моји челични”. У тој беседи постоји и један део који јавности није познат, а она је почела са: “Највећи син нашег народа и наша снајка водећи нас у боље сутра, данас су нас увалили у сукоб са највећом светском силом у историји ратовања. Како су нас водили, тако су нас и довели. Нас ће прво разарати, плашите ли се? То што сви ћутите, схватићу да се не плашите. Да ли сам ја овде једини који се плаши? Није могуће да ја једини знам шта нас то овде чека. Развалиће нас! Ма, нека разваљују, имамо ми свој посао који треба да обавимо. Биће тешко, али како су нас до сада водили јуначки синови, имаћемо прилику да бар јуначки изгинемо! Паднем ли, има мој заменик, падне ли, има његов заменик. Оплакиваћемо се кад прође све!”

За време бомбардовања, 98. ловачко-бомбардерски авијацијски пук је изгубио само једног пилота. То је био Живота Ђурић, лево крило генерала Малиновића.

На дан бомбардовања СРЈ, после беседе коју је изговорио пилотима, Генерал Малиновић је осетио да са Жиком посебно разговара. Казао му је оно што је понавља милионе пута да чисте главе мора у авион. Жика је рекао – па матори ваљда знаш мене. Сине, зато ти то и говорим, јеси ти мене разумео сине, рекао је Малиновић. Ујутру 25. 3. 1999. кренули су у напад на команде кампове и касарне ОВК. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 км на сат. Жика је код Глоговца уништио базу ОВК са две бомбе. Погођен је са земље.

Док су чекали да се сви пилоти врате, Малиновић је знао да Жика више никад неће слетети. Нашли су га после пар дана.

Они који су ово урадили научиће песму молитве којом ћемо се помолити за Жикину душу. Ко преживи моћи ће да пева даље - рекао је генерал Малиновић саопштавајући пилотима да им се командант неће више вратити.

„Прими, потпуковниче Ђурићу, последње наређење: буди на командном месту манастира Света Петка и наводи рафале својих Тигрова којима ће се они за твоју душу молити”, изговорио је генерал Малиновић на сахрани свог пријатеља, сина, саборца, који му је цео живот био лево крило.

После свега што је генерал Малиновић урадио за ову земљу, доживео је да га прогласе за НАТО генерала. То што њега етикетирају као издајника, каже генерал, не пада му тешко, колико што такве речи упућују његовим војницима, јунацима и херојима. Каже да је само радио свој посао и није дозвољавао никоме да га увуче у политичке фрустрације.

Почетком двехиљадитих година почела су упозорења Малиновићу да се склони, да пази куда иде и слично. Кулминацију таквих етикета генерал доживљава 2009. године, када је био заменик команданта ратног ваздухопловства и када је унапређен у чин генерала. Када су дошли да му честитају на постављењу, један је човек дошао и рекао му да је био “задужен да га скине”, односно да да зелено светло да генерал буде елиминисан, зато јер је претња и не би извршио наређење. Генерал га је питао: “Знаш ли шта је наређење?” Овај рече да не зна. А генерал му одговори да је задатак био да се “помлати народ испред Скупштине 5. октобра 2000. године”.

То му је, каже, био један од најтежих удараца у каријери – да је неко са врха војске решио да уклони оне који воле свој народ.

Генерал се нада да ће овај народ водити неко ко га заиста воли и да ће коначно почети да ради за свој народ, а не за сопствене интересе.

За генерала Малиновића, патриотизам је радити и испуњавати своје грађанске обавезе на најбољи могући начин, ради напретка друштва. За војнике, то је спремност да у сваком моменту стану уз своју земљу, јер они су дали заклетву и то је за њих све.

Линк

Mineravita

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming