|
Регистрација | Пријави се!



Дијана БУДИСАВЉЕВИЋ
(Жена аустријског порекла која је током Другог светског рата спасила 15.336 деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској.)

Дијана Будисављевић дјевојачко презиме Обексер (nем. Obexer; Инзбрук, 15. јануар 1891 — Инзбрук, 20. август 1978) је хуманитарка аустријског порекла која је током Другог светског рата спасила 15.336 деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској. Деца коју је покушавала да спасе, су била углавном српска са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села. Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом светском рату. Умрло је 3.254 деце, током спасавања или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, док је више од 12.000 избављене деце преживело рат.

Била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протеривања или пљачке имовине за вријеме НДХ.

Да би сачувала податке о деци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама.

Имала је подршку уског круга људи, сви који су се бавили спашавањем деце из логора ризиковали су сопствене животе.

Одузимање картотеке

Крајем маја 1945. два агента ОЗНЕ односе албуме са фотографијама деце. По налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Дијане Будисављевић је узета и целокупна картотека деце, иако није била завршена идентификација и репатријација.

Поводом тога је изјавила: „Казала сам да ако морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци”.

Одузимањем документације Дијани Будисављевић и њеној сарадници госпођи Џакули онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја деце. „Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже”. Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији деце, у Министарству није прихваћена.

После рата

После Другог светског рата вратила се да живи повучена и заборављена у Инзбрук. Више није говорила о свом раду за време рата и до смрти се није опоравила од поседица обиласка логора.

Међу спасеном децом био је и др Милутин Вучковац, члан Сената Републике Српске.

Дневник

„Дневник Дијане Будисављевић“, оригинално написан на немачком, издат је у само 700 примерака. Покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. На хрватском је издат у Загребу 2003, под именом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“, приредила за штампу Силвија Сзабо, Хрватски државни архив, Спомен-подручје Јасеновац. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила деца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у НДХ. Дневник је објављен 2003. године у Загребу „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, сачињен од 388 преведних записа са немачког. Од тада је започело значајније историографско интересовање за њене подвиге.

Цитат из дневника Дијане Будисављевић:

„10. јул 1942, Стара Градишка: Нека дјеца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су дјелимично тамо, а дјелимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол (...) Прије подне је дошао и Лубурић. Био је бијесан што мора да преда дјецу. Казао је да има довољно католичке дјеце која у Загребу расту у биједи. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет пријетио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора."

Признања

Дијана Будисављевић постхумно је одликована:

- Златном медаљом „Милош Обилић“ за испољену храброст и дела личног херојства. Медаља је додељена поводом Дана државности Републике Србије 2012. године, а уручена је њеном праунуку Леонарду Рашици 23. октобра 2013. године.
- Први је носилац новоустановљеног одликовања Српске православне цркве „Царица Милица“ (2011), за племенитост и хуманитарни рад. Орден је уручен 18. октобра 2013. године њеном праунуку, писцу Леонарду Рашици.
- У родном Инзбруку 2011 додијељен Орден II реда.
- У Београду, Козарској Дубици и Градишци добила је улице.

Поред тога, српска културна јавност јој је одала признање кроз више дела. Књижевник Бошко Ломовић написао је дело „Књига о Дијани Будисављевић", док продуцент и глумац Тихомир Станић припрема филм о Дијани Будисављевић и о концентрационом логору Јасеновац.

Снимљен је документарни филм „Дианина дјеца”.

Аустријанац Вилхелм Куес, аутор књиге "Дианина листа", романсиране биографије Аустријанке Диане Будисављевић, која је из усташких логора у Павелићевој НДХ спасила више од 10.000 српске деце, тешко прихвата да је тако велико, херојско дело његове земљакиње, удате за Србина Јулија Будисављевића, остало готово непознато свету, Дианиној домовини, Хрватској, па чак и њему.

Разлоге види, између осталог, у томе што Диани, како каже, ни једно време није било наклоњено.

За комунисте је била конзервативна католкиња, а не комунистичка хероина, а у послератној Хрватској није било превише пожељно причати о усташким злочинима, као ни у Туђманово време, па није ни данас, а у Аустрији, између осталог, јер је спасавала Србе.

"Зачудило ме је да нико у Аустрији не зна да је Диана спасила више од 10.000 деце из логора у НДХ. Изненадило ме је током истраживања за ову причу и много других детаља, рецимо учешће Аустријанаца и Немаца у злочинима, размере прогона Срба и Јевреја, Рома и Синтија. Изненадиле су ме размере њихове крволочности", каже аутор књиге коју је на српском објавио "Самиздат".

Куес у разговору за Тањуг каже да је први пут за Диану Будисављевић чуо у пролеће 2015. године, када га је назвао његов издавач "Тиролиа", који се, иначе већ сто година налази у кући у Инсбруку у којој је рођена Диана, тада Обексер, и питао да ли би желео да напише књигу о Диани.

Куесова књига, за коју је користио око стотину других књига и докумената о усташким злочинима и логорима, привукла је велику пажњу и о њој наши медији пишу као о публиковању непознате приче, што је делимично тачно.

У нашој јавности име Диане Будисављевић, до тада познато углавном историчарима, ретким преживелима које је спасила и малобројној породици, постало је присутније тек неколико година након што је у Загребу 2003. њена унука Сивија Сабо превела са немачког и објавила делове Дианиног дневника, који је она водила од 1941. до 1945. године.

Тај дневник у којем је забележила како је са сарадницима спасавала српску децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, из усташких логора, како је молила за помоћ Кватерника, Степинца, Артуковића, Лубурића и тражила да јој дозволе да изведе децу, како их је пописивала да би им сачувала имена и вратила их родитељима... је основа Куесове књиге.

"Од Сивлије Сабо добио сам цензурисану верзију немачке верзије дневника. У њој недостају личне напомене, приче породице, недостају личности, а и читаве епизоде", каже Куес и додаје да је био фасциниран оним што се пред њим открило.

"Фасцинирали су ме њена храброст, издржљивост. Ући у логоре и рећи 'не излазим док не спасем децу, небитно шта са мном учините'...Знала је да је могу убити, али то је није спречавало да буде упорна, да стално понавља да неће да оде док јој не дозволе да изведе децу и да деца морају бити спасена", прича Куес.

За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет, а Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир.

На питање које су то околности због којих је дело Диане Будисављевић остало до данас непознато свету и широј јавности, Куес каже да иза тога стоји, према његовом мишљењу, више разлога.

Један од њих је, како каже, да су Диана и њена породица после рата одбијали да сарађују с комунистима, а и није била погодна да буде комунистичка хероина, јер је била конзервативна, католик, брат њеног мужа је одбијао да буде министар у Титовој влади, а да је, са друге стране, Тито, као и други европски лидери морао да се одлучи како ће се односити према фашизму у земљи.

"Одлука је пала, као и у Аустрији и Немачкој, да се што мање говори о томе, како не би било раздора у друштву. Тек сада, 70 година касније, можемо о томе да причамо", примећује Куес.

На опаску да се чини да никад није било погодно време да се дело Диане Будисављевић уврсти међу најсветлије странице историје и подсети на размере злочина коме се она храброшћу и хуманошћу успротивила, па је тако и њен дневник у Хрватској 2003. штампан у само 700 примерака, Куес каже: "Након пада комунистичког режима, посебно у Хрватској на челу са Фрањом Туђманом и ХДЗ-ом, дошло је до скретања удесно и није било воље да се прича о усташким злочинима. Напротив. Нажалост, и данас је тако".

"Све више фашиста у Блајбургу"

Он наводи да станује недалеко од Блајбурга и да сваке године виђа поворке фашиста у том граду.

"Нису ту само хрватски фашисти и политичари, већ и аустријски, немачки, чешки, пољски, фашисти који долазе из целе Европе. Мислим да ће наредних година бити још горе, јер смо тренутно суочени са померањем у десно у целој Европи. Зато је важно да се говори о таквим херојствима, као што је Дианино, која је устала против фашизма и нешто предузела", каже он.

Куес каже да је прича о Диани потребна и Србима и Хрватима и Аустријанцима.

"Мора се о томе писати, посебно за немачко говорно подручје, јер у Аустрији и Немачкој готово нико не зна ко су биле усташе, ко је био Павелић, Лубурић", поручује писац.

На питање да ли га је неко контактирао од хрватских издавача и има ли заинтересованих за објављивање ове књиге у Хрватској, каже да за сада нема.

"Можда после оволиког интересовања у Србији и извештавања о мојој књизи неко буде заинтересован", каже Куес.

Додаје да га не изненађује чињеница да је Силвија Сабо, када се појавио дневник, одбила да разговара са београдским новинарима, који су публиковали делове њеног дневника.

Наводи како је у почетку била веома кооперативна и дала му немачку верзију дневника, међутим, када је прочитала књигу, пре издавања, била је веома љута и покушала је да спречи издавање.

"Не знам шта јој је толико сметало. Било је назнака да су јој посебно сметали описи усташких злочина. Али, о томе се мора писати. Па, већина људи који су помагали Диани, били су католици, Хрвати, они су спасавали српску децу. Како не разуме да то гради мостове између земаља, а моја је намера да то покажем", каже Куес.

Линк
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming