|
Регистрација | Пријави се!



Петар Николајевич ВРАНГЕЛ
(Руски генерал који је одабрао Србију за отаџбину)

БАРОН Петар Николајевич Врангел био је човек који је истрајао у опстанку своје војске - макар и без земље. Шта је мислио и чему се надао тај руски генерал, док је бранио, реално, неодбрањиво?

Презиме Врангел носило је, кроз векове, по седам фелдмаршала и адмирала и више од 30 генерала. Почетком савременог доба, у сукобу са растућом историјском силом Европе, Врангел је водио рат и за сопствену племићку лозу данског порекла, која је одвајкада служила - у најбољем смислу - крунама Шведске, најмање државе која је понела славу велике силе, и Русије, друге по снази државе епохе империјализма. Врангели су, међутим, били одани поданици и Пруске, Аустрије, Холандије, Шпаније... После одсудне битке на Полтави између Руса и Швеђана, године 1709, на бојном пољу остало је 22 људи из племенитог дома Врангела.

ПРЕМА бароновом пореклу, дакле, рекло би се да је бранио стање ствари у којем је изузетна мањина, обдарена чашћу и овенчана племићким звањем од миропомазаног монарха, по божанској правди, имала право да усмерава народни брод куда је сматрала да треба. Уосталом, и Черчил, и сам из аристократске куће, био је толико озлојеђен бољшевичким превратом да је потребу за страном интервенцијом у Русији правдао речима да неће дозволити да га победе павијани. Павијани, за разлику од виших врста, имају бројност, масу. А Черчила су спознаја те суморне истине и интерес круне којој је сам служио онемогућили да сарађује са Врангелом као са његовим претходником Дењикином.

Врангел је из данашње Србије бранио Стару Европу.

Наша земља је, претходно, за време Првог светског рата биолошки опустошена, а елита, посебно млада, потентна, није поштеђена од слања у смрт. Ињекција у "људском материјалу" - баш то је несрећан појам из Великог рата, као што је "колатерална штета" термин са краја последњег века. То појачање опустелих српских редова, дошло је из једног од три царства која су управо престала да постоје, из Русије.

БАРОН Петар Николајевич Врангел родио се 1878, исте године када је Србија, као и Црна Гора, постала независна држава. У Петрограду је изучио за инжењера, са одличним успехом. После годину дана у Коњичком пуку, положио је испит и добио први официрски чин. У војску се вратио током рата са Јапаном, у козачки пук у Манџурији. Војевао је под командом чувеног генерала Фон Рененкампфа, стрељаног 1918. од бољшевика. Постао је капетан, па је прекомандован на Балтик, а маја 1906. одликовао га је, лично, цар Николај Други. Касније је ступио у елитну генералштабну академију, где је инжењер изнова показивао одличне способности у овладавању војном науком. Завршио је и Официрску коњичку школу.

Од почетка Првог светског рата, Петар Врангел је био на фронту. Под генералом Рененкампфом (немачког порекла) његова коњица је прешла у Источну Пруску. Био је то последњи рат у којем су коњаници имали колико-

- толико важну улогу. Врангел је тада извео своје херојско дело: био је у резерви, очајан што његови другови гину и, на вест да су непријатељски топови слабо брањени, кренуо је у напад. Страдао му је коњ, али је топове узео. Поново је одликован.

РАТ са Немачком није текао по плану, прешло се из напада у повлачење, али ту је била Аустроугарска, да својом трапавошћу потре ефикасност пруских трупа. Берлин је морао да пошаље појачање нешто јужније, а Руси су одмах послали Врангела за начелника штаба дивизије. Штитио је Варшаву, борио се одлучно и храбро, поставши пуковником. Његова јединица је 1916. учествовала у Брусиловљевој офанзиви. Био је то највећи пораз Централних сила на Источном фронту, којим је, уједно, вероватно спасен и Западни: Немци су морали да повлаче трупе са Вердена, да Руси не би потпуно прегазили Аустроугарску. Осмелили су се и Румуни, али су немачки фелдмаршали Фалкенхајн и Макензен непријатеље на истоку зауздали. Ипак, тешко им је ишло са Врангелом. Крајем 1916. њега су Руси послали на Румунски фронт, а почетком 1917. је, због заслуга, произведен у чин генерал-мајора.

Врангел се није слагао с променама које је донела Фебруарска револуција, предвидевши доба анархије. Његов муњевит успон временски се поклопио са терминалном фазом пропадања Руског царства. У наставку Великог рата, озбиљан непријатељ постали су и дезертери. Бриљирао је на фронту и одликован је између две револуције - од својих војника.

ПОСЛЕ бољшевичког преврата у октобру, Врангел се повукао код породице на Јалту. Ту су га револуционари ухапсили и, некако, поштедели стрељања. А сигурно не би да су знали да ће то бити вођа њихових непријатеља. Барон је пошао за Кијев, одбио сарадњу са вођама независне Украјине, придруживши се добровољачкој војсци на југу Русије. У Јекатеринодару, престоници "белих", Дењикин је Врангелу дао команду над бригадом, па над дивизијом. Освајао је градове и добио команду над корпусом и чин генерал-лајтнанта.

Почетком 1919. Врангел је заузео цео Северни Кавказ. На пролеће је ушао у Царицино... Дењикин је хтео офанзиву на Москву, а Врангел је био против. Офанзива је пропала, а сукоб између двојице команданата се продубио. Царистичко-десничарски кругови сумњичили су Дењикина за либерализам. Врангел је почетком 1920. смењен. Отишао је у Турску, али се убрзо вратио и већ у априлу заменио Дењикина. Брзо је повратио већ ишчезлу веру у успех. Колико је могао, довео је трупе у ред. Грађанска влада на југу почела је закаснеле реформе, задобила признање Француске...

НА ЈЕСЕН је, међутим, све пропало. "Црвени" су били много јачи, Врангел је наредио евакуацију Крима. Управо је славни генерал Брусилов, прешавши, у међувремену, "црвенима", септембра 1920. са водећим бољшевичким вођама упутио позив Врангеловим официрима да промене страну у Грађанском рату, гарантујући им амнестију.

Измицало је тло под ногама, свет се мењао.

Барон Врангел, војсковођа викиншких гена, по чијем далеком рођаку морепловцу и истраживачу се зове велико острво на северу, повео је себи и старој Русији одане трупе прво у Цариград, а затим на Балкан. Живео је у Сремским Карловцима. У Краљевини СХС основао је Руски општевојнички савез, објединивши већину "белих" емиграната. Септембра 1927. Петар Врангел се са породицом преселио у Брисел, где је 25. априла 1928. и преминуо у 50. години. Најближи су тврдили да су га отровали бољшевици, али поједини историчари мисле исто. Врангелови посмртни остаци су пренети у Београд, а 6. октобра 1929. сахрањени су у руској цркви на Ташмајдану.

Петру Николајевичу Врангелу, витезу који је изгубио земљу, 14. септембра 2007. откривен је споменик у Сремским Карловцима.

Приликом откривања Врангелове бисте, речено је да то представља изузетно важан корак ка помирењу свих Руса, на које је позвао и председник Путин, после дугих година трагичне руске историје. Тада се могла чути и идеја да се у згради у којој је Врангел становао за време боравка у Сремским Карловцима – направи музеј руске емиграције.

ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА - БЕОГРАД

НА САМРТИ, Петар Врангел је супрузи Олги и личном секретару Котљаревском пренео жељу да буде сахрањен у руској цркви у Београду, "у сенци руских ратних симбола и барјака који су се чували у њој". После годину дана, 18. јула 1929. године, краљ Александар је дозволио, а српски патријарх Димитрије и митрополит Антоније, председник Сабора руских архијереја и архијерејског синода Руске православне заграничне цркве дали су свој благослов да се Врангелови посмртни остатци пренесу у Београд.

Линк
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming