|
Регистрација | Пријави се!



Тимоти Џон БАЈФОРД
(Режеисер и сценариста који је направио једне од најбојих серија за децу у Србији.)

Џон Тимоти Бајфорд је рођен 25. јула 1941. године. Преминуо је 5. маја у Београду у 73. години, после дуге и тешке болести. Имао је супругу Зорицу и синове Џастина, Јована и Андреја. Он је писац и редитељ, инспицијент, радио је на Би-Би-Сију, РТС-у, ТВ Сарајеву. Његове серије су Невен, Полетарац, Бабино унуче, Трагом птице додо. Он је био Енглез који је направио најбоље српске ТВ серије за децу. Допутовао је пре 40 година, оставивши за собом тек купљену кућу и вереницу. Мајка га је научила штедљивости и дисциплини, а он своју децу томе да ништа не узимају здраво за готово. И да, трећи пут се заљубио са 60 година. Тимоти Џон Бајфорд (енгл. Тимотхy Јохн Бyфорд) је британски режисер, сценариста и глумац, који је већи део свог радног века провео у Србији. Добитник је Повеље Змајевих дечјих игара 2011. године.

Најбоље српске дечје серије направио је Енглез. То сви знамо, али није на одмет понављати то у недоглед. Тимоти Џон Бајфорд. Мада, он се иза себе не осврће. И то се види. ОК, знамо шта је генетика, али годину пре седамдесете без иједне боре. Одакле му толики мир са самим собом, откуда ментална снага која се осећа док разговарамо ?

– То можда значи да сам егоистичан, да се сувише бавим собом. Али мислим да је свако на овом свету дужан да се бави собом и да је апсолутно одговоран за себе. Ако хришћанство захтева да „волите ближњег свог као самог себе“, то значи да себе морате највише да волите, зар не? Нисам хришћанин, али сматрам да је овај захтев сасвим добар и придржавам га се. Никада не гледам уназад. Не размишљам да ли је требало нешто да урадим другачије, или да бих волео да сада имам 30 година. Не, не, никада тако не размишљам. Немам никакву жељу да поново будем млад јер све што сам доживео је у мени. Цео мој живот је у мени, нисам ништа изгубио, заборавио. Имам више енергије него момак од 15 или 20 година. Болестан сам, имам рак. То је болест која не може да се излечи, али може да се држи под контролом. У ово доба прошле године сам имао колапс, али сада ми је боље, и до следећег колапса ја живим нормално. Вероватно ћу краће живети него да немам рак, али то само значи да сваки мој дан вреди као два. Да ли моја снага значи да сам повређивао људе око себе? Вероватно јесам.

Југ Енглеске, Салсбери, Сендл фарма, 1941, прва година рата. Отац Фредерик, мајка Елинор, сестре Ен и Сара и брат Сајмон. Тако је све почело.

– Имао сам срећу да моји родитељи нису имали класичан посао, већ су радили на фарми на којој смо сви били. Када нисмо били у школи, онда смо сви били заједно, сваки оброк је био заједнички. Моја мајка је помагала оцу на фарми. Од ње сам се научио дисциплини, она је била врло организована особа. Али то је и у мојој природи, јер моје сестре нису као ја. Ја сам најстарији. Моја две године млађа сестра Ен била је медицинска сестра, направила је паузу када је добила децу, али је после наставила и била врло успешна у послу. Касније је добила тумор на мозгу и умрла је. Друга сестра је студирала пољопривреду и мислила да се врати на очеву фарму када то заврши. Међутим, отац је био веома старомодан, бавио се фармом још од двадесетих година и није хтео иновације. Сестра није могла то да издржи па је предавала пољопривреду на факултету. Брат Сајмон је желео, као и ја, позориште, и желео је да иде на академију. Међутим, јавила му се грижа савести што нико није хтео да остане на фарми, и он је оставио каријеру и вратио се на фарму. Не зато што је желео, већ зато што је мислио да неко мора да остане на земљи и брине о њој. Није му баш ишло и зато није био задовољан својим животом. Ипак, имао је срећу да се ожени богатом женом, па су упркос неуспеху на фарми добро живели. Али није задовољан јер види да смо сви остали радили оно што смо хтели, једино он није.

Не праштам брату

Предрасуде о хладним Енглезима су ипак само предрасуде. Једино Тимоти држи до речи, нарочито ако их је његов отац изговорио у својим последњим данима. Зато је љут.

– Био сам недавно у Лондону и дошла је моја сестра да ме види. Отишао сам тамо јер сам постао деда, мој син из првог брака, Џастин, добио је ћерку. Имали смо породичну журку у ресторану. Брата нисам отишао да видим. Од када је мој отац умро, нисам баш у добрим односима с њим. Није испоштовао жељу мог оца да га не сахрани на општинском гробљу и поред цркве. Мој отац никада није ишао у цркву. Желео је да буде сахрањен на свом омиљеном пољу, на породичном имању. И он то није урадио, него су урну са пепелом ставили на полицу, мало пепела су ставили на мајчин гроб. Мислим да то није поштено. Ако је неко имао последњу жељу, онда је треба испунити. Рекао сам им шта мислим, они су рекли – боље да се не свађамо. Смешно је да онај ко је хтео да поштује његову жељу не сме да се свађа са онима који је нису поштовали. Још сам крив што се љутим. Зато више нисам у блиским односима са братом. Само сам једном ишао на фарму од када ми је отац умро. Уопште нисам ни хтео, али ме је син наговорио да одемо. Није ми пријало и више никада нећу отићи, до краја живота. Да ли болујем од меланхолије? Не, апсолутно не. Кућа без људи, то је потпуно друго место. Од када је моја мајка умрла 1993, то место уопште није исто. То више није моја кућа, то је сада нека зграда. Нема душе. Више немам никакав осећај. Родитеље држим у себи. Одем у цркву, пошто је моја мајка била побожна, да запалим свећу за њу. Тада се осећам много ближе њој него тамо на фарми. Њене кости су тамо, али она је овде ближа мени. Кости су ништа.

Хвала, не верујем

– Не верујем у Бога. Верујем да сам сто одсто само ја одговоран за себе. Знам да не могу да се ослоним ни на кога. Нарочито не могу да замислим да ће ми помоћи Бог или нешто слично. Ја сам дужан сам себи и све одлуке су моје. Не могу да молим Бога да ми помогне. Све мораш сам да урадиш. То је ваљда егзистенцијализам. Наравно, никада никоме ко иде у цркву не бих рекао – то је глупост, немој то да радиш. Захвалан сам хришћанству на свој уметности коју је изнедрила и инспирисала за две хиљаде година постојања, на музици коју је дала, на архитектури. Слике које волим су све инспирисане хришћанством. Хришћанство је оплеменило и обогатило овај свет. Врло сам захвалан што људи верују, али ја нисам међу њима.

Он је могао да се склони, али није. Иако су и њега деведесете затекле у Србији, никакву горчину, никакву ускраћеност не носи у себи. Да ли се икада покајао што је овде остао? Не. Врло јасно.

– Лоше сам живео као и ви? Не, нисам лоше живео. Шта је вама тачно недостајалао тих 90-их? Оно, да ли има хлеба или да ли има уља, то није битно. Нисте путовали? Нисам изашао из Енглеске док нисам напунио 27 година.

– Па и после тога сам мало путовао. Овде има много људи који су више путовали него ја. Нарочито богаташке деце. До пре десет година ја сам путовао само између Београда и Енглеске, када сам водио децу код баке и деке. Толико. И нешто сам радио у Минхену. Осим тога нигде. За последњих десет година смо били два пута у Грчкој, једном у Бугарској. Овде сам био 1993, на јесен, када је било најгоре, и узимао сам три марке за двочас енглеског. Имао сам довољно за оно што ми је било потребно. Да сам био на просјачком штапу било би тешко. Али нисам. Политиком се никада нисам бавио. То што су политичари радили мене није дотицало. Нисам могао да живим комотно као раније, али било је других ствари којима сам волео да се бавим: да шетам по Бањичкој шуми и да слушам птице. Птице су певале и поред Милошевића. Нисам затварао очи, наравно, видео сам, али има и других ствари у животу. Увек постоји и добро и лоше. Ако гледате само у лоше, онда паднете у депресију, ако гледате оно добро, онда имате могућност да се извучете. Знам, не могу ја да се упоредим са људима одавде. Прво, другачије сам васпитан, друго, рођен сам за време рата када није било пара, моја мајка је морала да буде врло штедљива и ја сам тако васпитан. Знате, дошао сам овде из Енглеске те 1971. године и видео да сви људи имају викендице. Ја никога у Енглеској, никога ко ради у Би-Би-Сију не познајем ко има викендицу. Када људи који су навикли да имају свој стан и своју викендицу одједном имају мање пара, онда им је веома тешко. Људи у Енглеској једва имају новац да отплаћују кућу, а камоли викендицу. Људи су овде доста добро живели и онда је био нагао пад, па разумем што вам је било тешко.

Домаћи за Би-Би-Си

– Оно што сам радио овде на телевизији никада не бих могао да радим у Енглеској. Апсолутно сам сигуран. Тамо сам могао да радим само емисије које су уредници одлучили да могу да радим. Они су тамо размишљали само о томе шта се њима допада и шта ће донети висок рејтинг. Седамдесетих овде није било тако. Предложио сам да радим „Невен“ и они су одмах рекли – фантастично, ради то! То не може да се деси у Би-Би-Сију. Прво би морали да ураде пилот емисију, па би рекли „биће скупо“, и увек нешто. Могло је да прође шест месеци пре него што почне било шта да се ради. Овде је одмах наручен сценарио, па кад су видели да је била успешна, наставили смо да снимамо. Одмах сам затим радио „Бабино унуче“ и „Полетарац“. „Полетарац“ је добио награду на Међународном фестивалу у Минхену, све моје колеге из Би-Би-Сија су биле тамо, а нису добили ниједну награду. Тада је моја бивша уредница из Енглеске узела све касете са „Полетарцем“ да понесе у Би-Би-Си, да покаже како би требало да се ради серија за децу. Три године касније отишао сам у Лондон, да видим бивше колеге, и сви су гледали „Полетарац“ и рекли су: „Ми ово овде не бисмо могли да снимимо“. Да сам њима рекао да хоћу серију од 13 епизода, 15 месеци снимања, они би попадали од смеха. Серија није била скупа, али Олга Вражалић је била одлична уредница, и све је успела да организује. „Невен“ је био мало скупљи, костимиран, сценографија из 19. века, сниман је у Новом Саду. После дванаест година сам се поново срео са колегама из Лондона, они су сви били фрустрирани јер су имали одличне идеје за серије и емисије, али нико није успео ништа да сними. Морали су да раде само оно што је рекао главни уредник.

Људи га често питају зашто данас не ради на телевизији.

– Толико је очигледно зашто не радим: за телевизију више и немам идеје, не размишљам о њој. Телевизија ме сада уопште не интересује, и не гледам је. Када ме питају за коментар, ја кажем да понекад бацим поглед и да не могу да верујем да се тако нешто снима.

Деца као људи

Џон Бајфорд је написао и предлог за реформу наше школе, тражио је пријем код једног „послепетооктобарског“ министра образовања, али није био примљен ни на разговор. Ваљда није уливао поверење. А хтео је да покаже како клинци могу да буду срећнији.

– Знате, дајем часове енглеског и долазе ми деца. Осим енглеског, често им служим и као психолог пред којим они испразне душу. И видео сам да не воле школу, да је се плаше. Мој син Андреј је радио докторски рад на тему „Академски приступ руској литератури од друге половине 19. века до револуције“, после је написао рад о школству у Русији крајем 19. века, и ту пише да је званични опис детета „недовршен одрастао“.

Значи, циљ школства је да направе одраслог од тог детета. То је ужасно. Ја мислим супротно, дете је основно људско биће. Овакво образовање квари то „основно људско биће“. Зато имамо лоше одрасле као што смо ми, и то се није променило две хиљаде година. Хтео сам баш то да променим, хтео сам да дете ужива у школи. Ја сам уживао у школи. И деца која су долазила код мене на час уживала су и одлично су учила енглески. Нису се мучила и нису долазила под стресом да ли ће данас да ме пита. Дисциплина мора да постоји, али ако учитељ добро зна свој посао и предмет и ако много воли децу, он ће њих толико да заинтересује да ће клинци добро учити. Сигурно.

Деца су недисциплинована на часу зато што им је досадно. Ако од 20 ђака 17 има двојке, професор је лош. Деца уче напамет данас, нормално је да ће следеће недеље то да забораве. Имао сам план и желео сам да разговарам са министром, али није хтео да ме прими, и ништа. Сада радим у Дечјем културном центру и имамо једну дивну жену из Музеја примењених уметности. Она је дошла да ради са децом и рекла им је да цртају, понудила им све материјале осим бојица, и деца су почела да раде неке обичне ствари. Она је морала да им каже: „Децо, ово није за оцену, будите креативни“. Што значи да, када сте у школи, не смете да будете креативни, него морате да радите тачно онако како вам се каже.

Основна дужност свих људи који раде са децом је да им помогну да пронађу себе и оно што умеју да раде. А свуда држава контролише школе, и школе „праве“ грађане за добро друштво. А индивидуалци нису добри за друштво. Јача деца успевају да се изборе за себе. Своју сам децу научио да не треба ништа да узму здраво за готово, да морају увек они сами да провере. И мислим да је најважније то – мораш увек да постављаш питања. Чак и када неко ко је ауторитет нешто каже, постави му питање.

Када се неко заљуби, или макар препознаје своја „сентиментална“ осећања и у шездесетој, овде у земљи у којој се људи не разводе јер неће да се одвоје од плазма телевизора и фрижидера, прави је подвиг. На такву се констатацију наш Енглез насмејао.

Три и по брака

– Не знам да ли сам, као човек који се три пута женио, добар саговорник на тему љубави. Променио се мој однос према љубави, наравно, јер када сте млади води вас тај природни нагон да продужите врсту. Трећи пут када сам се оженио имао сам близу 60 година. Мада, интересантније би било да о овоме разговарате са мојом супругом, па да упоредите одговоре. Да видимо да ли она мисли да су моји одговори тачни и искрени. Жене воле да ствари буду исте као што су биле, бар је моје искуство такво. А у животу ништа није исто као што је било. Све се стално мења. И ја се мењам. Јер ако нисте задовољни, морате сами да нађете решење, а не да кукате. Други брак ми је трајао 27 година, па се и он завршио. А у то време када сам дошао у Београд и када сам се заљубио у Милу, у Енглеској сам био верен. Тешко ми је сада то да анализирам, али када сам видео Милу, то је био онај осећај – ово мора да се деси. Увек сам одлуке доносио срцем а не главом. И деци то саветујем, да мисле срцем а не главом. Тешко је, али тако мора. Тада сам био врло непопуларан у својој породици у Енглеској, пошто сам већ купио и кућу са вереницом. И брак са Милом је трајао 27 година. Али и ту се емоције мењају. И када сам срео трећу жену, исто је била одлука срца: ово морам!

На уласку у Бањичку шуму постављена је табла „захвалница“ на којој пише да је захваљујући господину Тимотију Џону Бајфорду, љубитељу и познаваоцу птица, шума постала заштићено добро.

– Шетао сам дуго том шумом и направио сам списак од 76 врста птица, па је на основу тога добила статус онтолошког објекта за које се изборило Друштво за заштиту природе. Сада тамо постоји лугар, са својом кућицом, и чува шуму.

Линк
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

За додавање коментара и фотографија неопходно је да будете регистровани.
Уколико сте већ регистровани пријавите се.




© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming